Nedavno ste na novosadskom Jazz festivalu nastupili zajedno sa poznatom italijanskom jazz pevačicom Karlom Markotuli. Kako je došlo do ove saradnje i šta ona za Vas predstavlja?
Pre nekoliko godina sam na ulici srela drugaricu, poznatu slovenačku pevačicu koja je išla na kod Karle Markotuli da audiciju. Ona je te godine otvorila klasu jazz pevanja. Kako je drugarica bila jako uzbuđena i uznemirena od susreta sa legendom italijanskog jazz-a koja je pevala sa Chet Bakerom i Michel Petruccianijem, molila me je da krenem sa njom. U to vreme sam imala aktivan projekat francuskih šansona, još jedne moje velike muzičke ljubavi. Kad je ona otpevala audiciju, Karla me je izvela na scenu i rekla “Izvolite sad Vi”. Rekla sam da ja ne pevam, samo pratim drugaricu. Na njeno insistiranje, otpevala sam neke jazz standarde koje sam znala. Karla mi je tek kasnije rekla da je od pocetka mislila da sam rođena za jazz pevačicu. Ja nisam mislila, samo sam krenula u nešto novo i put se sam otvorio. Kasnije smo se sprijateljile uprkos prvobitnog profesor-student odnosa i razlici u godinama. Bilo je prirodno da sarađujemo i profesionalno.
Photo by: Nenad Marjanović
S obzirom na to da komponujete, otkrijte nam šta Vas posebno inspiriše? Koje su to boje, mirisi, emocije koje u Vama bude pravu bujicu inspiracije?
Pesma mene traži, ne ja nju. Tek kad me nađe, a ne znam zašto me nađe i koliko će se tu zadržati, onda zapisujem. Uvek prvo čekam da mi se u glavi do kraja oformi muzička ideja, nikad ne pišem muziku za klavirom ili sa gitarom. Inspiracija je nekad osoba, nekad situacija, jednom čak i automobilski alarm, nema tu nekog specijalnog rituala. Muzika ili jeste ili nije. Ili dođe ili ne dođe. Trudim se da budem iskrena prema sebi. Tako da tu ima i dosta zgužvanih papira…
Photo by: Dušan Milovanović
