Na modnoj sceni u Srbiji nedavno se pojavio Bogdan Mrša, mladi i talentovani modni dizajner koji se veoma interesuje za održivost u modi i koristi priliku da kroz svoje kolekcije to i pokaže. Modni dizajn studirao je na Fakultetu digitalnih umetnosti, a već na studijama pokazao je svoje ambicije i kreativnost u načinu razmišljanja. Veoma iskreno pristupa svom radu, široko razmišlja i takva vrsta posvećenosti, naravno, nije mogla da prođe neopaženo.
Dobitnik je NOIZZ Fashion nagrade koja će ga odvesti u London, gde će takođe pokazati svoje mogućnosti i nezadrživ talenat. Sa nama je razgovarao o svojim modnim idejama, principu održivosti i budućim planovima, ali i dao savet mladim ljudima koji bi želeli da krenu njegovim stopama. Mrša je svojim načinom razmišljanja mnogo više od samo modnog dizajnera, i zaista jedva čekam da vidim njegov sledeći projekat.
WANNABE MAGAZINE: Za početak, da krenemo spontano. Kako si?
BOGDAN MRŠA: Ako uzmemo u obzir sve okolnosti, osećam se odlično.
WANNABE MAGAZINE: Pre nego što krenemo sa pričom o novim projektima, kaži mi kako je došlo do toga da upišeš baš modni dizajn? Postoji li tu neka zanimljiva istorija?
BOGDAN MRŠA: Jedno veče sam završio u krajnje dekadentnom izlasku, sutradan ujutru sam se probudio savršeno siguran u to čime želim da se bavim i tako je sve počelo. Svaki dan posle tog sam posvetio jednom cilju.
WANNABE MAGAZINE: Primetili smo da kroz dosadašnje projekte često promovišeš održivost u modi. Da li smatraš da je to budućnost ka kojoj modni svet treba da se kreće?
BOGDAN MRŠA: Smatram da je to način stvaranja koji treba da bude imperativ svim modnim dizajnerima, a pogotovo nama mladima. Mladi dizajneri su ti koji imaju najveću odgovornost da u trenutno potpuno neodrživom sistemu modne industrije osveste važnost održivosti. Sada već svi znamo da je modna industrija jedan od najvećih zagađivača životne sredine i to je stravična istina koju moramo da menjamo. Kao značajan problem pojavljuju se dizajneri koji sebi na čelo zalepe etiketu “održivi smo”, a njihov način poslovanja govori sve suprotno. Tako dobijamo potpuni kontraefekat, pojam održive mode onda gubi svaku poentu, dok dizajneri tog tipa samo eksploatišu konačno započeti razgovor o održivosti i slabu informisanost ljudi.
WANNABE MAGAZINE: Koliko princip održivosti utiče na tvoje kolekcije i na koju je uticao najviše? Pretpostavljam da održivost diktira izbor materijala, a samim tim i siluete kolekcija koje radiš. Da li je to nekad bilo i ograničenje u razvoju ideje i kako si ga prevazišao?
BOGDAN MRŠA: Nikada nisam posmatrao to kao ograničavajući momenat, možda je na momente bio izazov, ali sada je izuzetna prednost. Ja sam u mogućnosti da uzmem nešto staro, pocepano, neupotrebivo, nešto od čega ne možete ni da zamislite novi komad, i da upravo kroz te komade opredmetim svoje vizije. Za mene ne postoji ništa inspirativnije od samog materijala koji koristim. Materijal koji koristim je početna tačka, svaka ideja dolazi posle upoznavanja sa materijalom i tek onda mogu da zamislim gotov komad. Najnoviji, i možda najmanje tradicionalan primer, jeste komad koji sam napravio od starog Dormeo dušeka na naduvavanje. Neko ne bi mogao da pojmi “modu od dušeka”, ali ja kad god nešto zamislim, uvek nađem način da to nešto i napravim. Rešavanje problematike prilikom realizacije nekog komada je možda i polje na kom se najbolje snalazim, baš tu mislim da sam najjači.
WANNABE MAGAZINE: Tvoj IKEA projekat je, kad smo već kod održivosti, veoma privukao pažnju. Možeš li reći nešto više o njemu, kako je došlo do toga?
BOGDAN MRŠA: Prvi projekat koji smo dobili na faksu početkom ove godine, bio je da napravimo uniforme. Tema mi je u početku bila malo problematična, nikako nisam mogao da se opredelim za neku uniformu koju bih mogao dovoljno ludo i neformalno da napravim. I onda mi je sinula ideja za Ikeu, samo se sećam da mi je profesor rekao: “Bogdane, to može da ispadne jako lose ili jako dobro”. Skoro cela uniforma je konstruisana od starih Ikeinih kesa. Ja jako volim da se udubim u svoje inspiracije i da ih istražim u potpunosti, tako sam onda otišao u Ikeu i šetao se, posmatrao ljude koji rade tamo, njihovu interakciju sa kupcima, njihovo celokupno raspolozenje. Ukratko, hteo sam da uzmem prodavca, osobu koja je ceo dan samo pitana za direkcije, nikad ne dobivši ni hvala, posmatranu kao neki znak pored puta koji te usmerava ka najbližem odseku za kuhinju, i od njega napravim predmet posmatranja i divljenja. Poenta je da prodavac izgubi status stuba kog samo pitaš gde se nešto nalazi, i postane osoba koja u tebi izazove emociju i komentar “okej, okej, ovo je jako dobro”!
