Prepoznavanje zabune
Pre oko tri godine na Dorćolu je otvoren novi beogradski prodajni prostor nazvan Supermarket. Ime je dobio po magacinu prethodno privatizovanog C marketa, u kojem je i smešten. Tako je nekadašnji Alonso, prvi i mnogima nadraži supermarket otvoren na prostoru Jugoslavije, delom nastavio da radi kao prodavnica prehrambenih proizvoda, samo pod drugim imenom, dok je veći deo njegovog prostora poslužio za izgradnju jednog od najprestižnijih mesta na Balkanu. Na jedinstvenom prostoru površine od oko 1,400 kvadrata možete kupiti knjige iz oblasti umetnosti, arhitekture i dizajna, zatim cveće, vina, otići na kafu, ručak ili večeru, uveče izaći sa prijateljima na koktele uz di-džeja, kupiti sitnice za kuću dizajnirane u nekoj od prestonica modernog dizajna poput Kopenhagena i Osla, otići na izložbu i provesti vreme otkrivajući mlade beogradske talente mode i njihove poslednje kolekcije. Kada se sve to tako nabaca na jedno mesto, nije baš najjasnije kakav to koncept stoji iza toga. I postavlja se pitanje po čemu se ova radnja tako drastično razlikuje od bilo kog šoping mola u gradu. Ili, sa druge strane, šta je sa radnjama koje, iako specijalizovane za jedan proizvod, recimo rukavice, iznenada odluče da ubace nekoliko flaša vina na svoje police, dve-tri majice, nekoliko novčanika i veganske slatkiše? Bez sumnje, mnogi će to proglasiti za koncept. Kako i ne bi, kada živimo u svetu gde svako veruje da može učiniti bilo šta čime će promeniti svet oko sebe i uneti neku novost u svet prodaje koja će ga proslaviti.
Ideja koncepta
Možda na početku treba naglasiti da ne postoji samo jedan koncept koji će nam objasniti šta je to tačno “concept store”. Naravno, različiti koncepti za cilj imaju da privuku različite ciljne grupe. Tako danas širom sveta možemo naći bezbroj različitih kategorija koncepata u radnjama. Među njima su svakako radnje čiji koncept treba da zadovolji ukus ljubitelja luksuznog stila života, ljubitelja avangarde, zatim radnje poput Apple Store-a čiju ciljnu grupu čine multimedia frikovi sa naglašenom potrebom za prestižnim dizajnom. Tu su i one radnje koje okupljaju sve zainteresovane za organske i fair-trade proizvode, zatim ljubitelje ručne izrade i tako dalje. Koncept se svodi na privlačenje precizno određene potkulturne grupe i njenu identifikaciju sa filozofijom koju radnja propagira. Ako se vratimo početnom pitanju i poređenju concept store-a sa šoping molom, postaje jasno da dve ključne stvari koje se razlikuju jesu organizacija prostora i filozofija prodaje. Tako, umesto da odete u šoping mol i provedete ceo dan na nogama, besciljno lutajući u mnoštvu radnji, i vratite se kući preumorni ne završivši šta ste želeli, možete da odete u concept store, gde će vas sačekati frizer, kozmetičar, garderoba, restoran ili bar, knjige, nakit, umetnost i sve to baš onako po vašem ukusu! Ideja concept store-a jeste upravo da izađe u susret vašem ukusu u svim svojim segmentima, čime će vas učiniti da se osećate prijatno u datom okruženju, dok će istovremeno pretendovati da vam ponudi uvek nove proizvode i time vas zadrži motivisanim da se ponovo vratite.
Početak: Milano ili Njujork?
Potencijalno postoje dve ličnosti koje bi nam mogle dati odgovor na pitanje konceptualnosti ove nove (post)moderne radnje. Neki smatraju da je osnivač concept store-a bio Elio Fioruči (Elio Fiorucci), dok drugi misle da je to bio Ralf Loren (Ralph Lauren). Koji god da je otvorio prvu takvu radnju, odmah postaje jasno da ideja “concept” radnje i nije toliko nova koliko nam se na prvi pogled danas može učiniti. Počnimo od Fioručija. Ovaj italijanski dizajner je 1974. godine u Milanu otvorio ogromnu radnju na Via Torino u kojoj je plasirao mnogo više od mode. Ovaj prostor je, osim odevnih predmeta i modnih aksesoara, svojim posetiocima ponudio i nameštaj, knjige i muziku. Pored toga, nova radnja je imala prostor za performans, deo u kom se prodavala vintage garderoba, kao i restoran. Fioruči je možda najzapamćeniji ostao po tome što je svet upoznao sa nekim odevnim predmetima iz dalekih krajeva sveta koji su danas postali nezaobilazni delovi odevanja. U svojoj radnji je prve godine ponudio Evropi brazilsku tangu, kao i monokini – donji deo bikinija koji se nosio bez gornjeg dela. Kontroverzni posteri na kojima su bile devojke u toplesu privukao je mnogo pažnje, svrstavajući Fioručija u kontroverzne dizajnere i, možda pre svega, biznismene iz sveta mode. Već sledeće godine je otvorio sličnu radnju u Londonu gde je popularizovao avganistanski kaput i leopard print. Ali Evropa kao da je bila samo zagrevanje pred otvaranje legendarne radnje u Njujorku. Fiorucci New York je gotovo preko noći postao jedno od najznačajnijih mesta u gradu koji nikada ne spava. Prema rečima novinara, u ovoj radnji je počinjalo sve, od prvog dizajnerskog džinsa, do Madonine (Madonna) karijere. Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor), Džeki O. (Jackie O) i Šer (Cher) su kupovale na ovom mestu, Endi Vorhol (Andy Worhol) je bio redovni posetilac, a Truman Kapote (Truman Capote) je potpisivao svoje knjige u njegovom izlogu.
Daytime Studio 54, kako je ubrzo prozvan, Fiorucci New York je nastavio da predstavlja nove modne proizvode na tržištu i okuplja i promoviše mlade i kreativne Njujorčane od kojih su neki bili dizajner Mark Džejkobs (Marc Jacobs), urednik magazina “i-D” Teri Džouns (Terry Jones), reditelj više reklama za Benetton Olivijero Toksani (Oliviero Toscani) i Maripol, dizajnerka nikita, poznata po kreiranju Madoninog imidža sa početka njene karijere. Fiorucci je postao i prva modna kuća koja je izdala licencu na svoje ime za kolekciju naočara za sunce, što do tada nije bio običaj. Do 1984. godine, kada je Fiorucci New York zatvoren, ova radnja je obezbedila prostor za razvijanje ideje o jedinstvenom multifunkcionalnom prostoru. Prateći životni stil svojih posetilaca, Fioruči je nudio prostor u kojem je većina potreba njegove klijentele bila zadovoljena. Dodatnim otvaranjem galerijskog prostora, kao i prostora za performans, Fioruči je obezbedio konstantnu cirkulaciju mlade, urbane populacije, kojoj je svoju modu i svoju radnju i namenio.
Dušan Milojević nekada talentovani student sociologije, zahvaljujući svojoj neodgovornosti i povodljivom duhu nikada nije završio studije već je počeo da luta po svetu kroz različite profesije i veze, završivši kao bebisiterka u Tribeci. U pauzama između čuvanja deteta po parkovima na Menhetnu i fotografisanja u backstage-u na njujorškom fashion week-u ponekad nešto i napiše. Obožava shopping samo kada ima dovoljno keša, a glavna dilema poslednjih meseci mu je šta bi mu Frank Sinatra rekao u slučaju “If I can NOT make it there”.
