“Ti si moje vlasništvo…” Samo jedna od njegovih teških rečenica, kojima je uzimao svaki delić mene…
Rekao je kratko i jasno bez pauze, bez nesigurnosti, bez knedle u grlu. U njegovim očima sijalo je jasno samopouzdanje, odlučnost, ali ne i posesivnost. Ne, to nije bio pogled koji je govorio da sam njegov trofej koji čuva u staklenoj vitrini. To je bio pogled koji me je terao na pokornost. U njegovim zenicama jasno se ogledala raskrsnica moje budnosti. Osećala sam jezu i strah. Osećala sam se nazaštićeno, pored čoveka koji je obaćavao tako mnogo, a pružao sve manje. Polako sam počela da gubim tlo pod nogama, ja, koja sam bila sigurna u svoje samopouzdanje i odlučnost. Gledala sam u svoju budućnost , a podjednako u nekoga ko bi od mog najvećeg sna mogao da postane najveća noćna mora. Stajala sam na toj raskrsnici, srca i razuma, uhvaćena u trenutku kada treba da dokažem da sve pročitane redove motivacionih, feminističkih i drugih romana mogu da primenim u praksi. To je bio trenutak da pokažem da i pored toga što ga volim postoji nešto što je ispred, poštovanje koje njega baš i nije zanimalo.
Crno na belo, bez mnogo opisa i okolišanja, njegova ljubav je sve više rasla u kritiku, agresiju. Kao što i svaka emancipovana, ali ipak zaljubljena žena veruje, verovala sam i ja da ću ga promeniti, da ću ga naučiti da voli ispravno, ali… da je to zaista moguće utopija odavno ne bi postojala samo u teoriji.
