Jednom sam sanjala da u nekoj sudbonosnoj situaciji izvlačim papiriće na kojima su mi date neke moći, da možda uspem da preživim. Na jednom papiriću je bila nada. Na drugom – gledanje kroz kamen. Bio je tu neki muškarac, koji me je doveo do te situacije i ostavio da se sama snalazim. Meni taj san izgleda kao totalna jeftina simbolika – taj muškarac, to su sva moja ljubavna iskustva, koja su me dovela dovde gde sam sada. Do trenutka kada je iza mene mnogo više emotivne prošlosti, nego budućnosti. Ta sudbonosna situacija, to je moje trenutno stanje, sva ljubav koju imam, jer ljubav ne može da se izgubi, ona se samo proširuje i povećava i kreće se ka novim ljubavima. Možda se kreće u krugovima, ali krugovi se kreću naviše. Možda postoji muškarac koji će biti moja poslednja ljubav, a neće postati bivša. Ako savladam to nadanje. I ako gledam kroz kamenje.
