Koliko god se ja principijelno mrštila i sa nepoverenjem škiljila ka Veri i Nadi, tim pratiljama svake sudbine, koje jedine ostaju kad postane gusto, koliko god mi se ne sviđale i koliko god isticala da je vera za one kojima nedostaje znanje, a da je nada za one koji ne žive u sadašnjem trenutku, sudbina ima neku svoju šemu po kojoj me vozi u snu i na javi. Nije da pokušavam da se otmem, samo mi se ne sviđa ta vožnja. Ali svakako je korisna spoznaja o tome da nemam dovoljno znanja i da često ne uspevam da živim u sadašnjem trenutku. Ali zato je kamen kul. Kamen me raduje, sa njim sa na svom terenu. Gledanje kroz kamenje! Pa to je moja supermoć! Kamenje mudrosti, dragoceno kamenje, kamen čuva sećanje i ne samo sećanje – kamen odjekuje svim onim što je svaki trenutak svake mene, u svako vreme. Kamen sam ja. I ne znam ni za šta zabavnije od gledanja kroz sebe, naročito u sudbonosnim situacijama. Nadam li se?
