Nada, sudbina i kamen mudrosti (BLOG)

Kad pogledam u niz svojih neostvarenih nadanja i svojih ostvarenih sadašnjih trenutaka, taj niz postaje krug, a krug se vrti i sužava u tačku fokusa – u sadašnjost, u jesam, u kamen. Sve je potpuno u redu. Tu sam gde treba da budem i spremna sam da idem kuda treba da idem. Ono sam što jesam i spremna sam da budem sve što mogu da budem. Jedino čemu se nadam je da ću održati fokus. Kad sam usredsređena na svoju suštinu, na žar središta kamena, imam onaj osećaj koji odlikuje život u razvoju – svakog trenutka može da se dogodi nešto sudbonosno. Osećaj iščekivanja u stomaku je tako prijatan, kao kad si dete i svaki dan donosi nešto uzbudljivo. Ako mi je nada zapisana na papiriću sudbine, data kao moć preživljavanja, onda ću da se pomirim sa njom i da je prihvatim. Jer ne mogu da znam ono čemu mogu da se nadam. Osim ako to nije isto. Ako, uz pomoć kamena mudrosti, postaje isto. Nada je eterična, lebdeća, protočna, duh, vazduh. Kamen je statičan, čuvar energije, hladan oko vatre. Voda će doneti ono što će doneti, a vatra će ugrejati kamen. Sve što je prošlo, postalo je nešto. Ne verujem u sećanja, ona nisu album sa slikama koje me rastužuju. Sve prošlo je ugrađeno u mene, postalo je sve što ja jesam. Svaka ljubav koja me prožela povećala je moje srce, svaki strah je doveo do neke hrabrosti, svako ludilo je udomilo neku mudrost. Svaka nada je dozvala neku sudbinu. Važi, nadaću se. I gledaću kroz kamenje, jer je istina providna. Čudiću se i dozvoliti sebi da ne znam i da kažem “da mi je neko pričao, ne bih verovala” i “tome ni u snu nisam mogla da se nadam”. Prihvatiću poslednju ljubav i grliću je do poslednjeg dana. Iako nemam pojma šta to znači i kako ću to da uradim. Samo znam da je to nešto sudbonosno i zato strašno i odlučujuće i da su mi potrebne sva nada i sva jasnovidost koje mogu da udružim.