Hot topics

Jutarnji rituali koji će ti pomoći da se ponovo osetiš dobro u svojoj koži

Kupaći kostimi koje ćemo viđati svuda ovog leta

Kako da sprečiš bore koje nastaju kao posledica stresa?

Najbolji albumi u 2020. (do sada)

Ponekad je odustajanje od ljubavi čin ljubavi – prema sebi

Ljubavni horoskop za jun 2020.

Kako da sabotiraš sabotera u svojoj glavi

Saveti za negu problematične kože koji stvarno rade

Ideje za doručak po preporuci wellness eksperata

Navike kojih treba da se držiš kad ti se čini da se sve oko tebe raspada

1/3

Pitanje “Why there have been no great women artists?” je pitanje koje ti je ako ne i od pre, onda sigurno od nedavno poznato zahvaljujući Dior kolekciji za proleće/leto 2018, i majici sa tim natpisom, i definitivno je jedno od onih koje se iznova i iznova postavljaju. Svakako da nije izum Marie Grazie Chiuri, već je naslov teksta Linde Nochlin iz 1971. u kojoj ova istoričarka umetnsoti i teoretičarka iznosi na svetlo pitanje da su žene umetnice ma koliko bile aktivne i angažovane, i jednako dobre, nekako uvek u senci svojih muških kolega. Uzmi bilo koju knjigu iz istorije umetnosti, prelistaj je na brzinu, videćeš kakav je rezultat. Poražavajuć. Nije da žena u umetnosti nije bilo, samo im nikada nije poklanjana jednaka pažnja kao muškarcima.

Ma kako inkluzivan u svom pristupu, slična stvar je i sa Bauhausom. Neki od najproslavljenijih pionira moderne umetnosti kao što su Paul Klee, ili László Moholy-Nagy su bili deo Bauhausa, što im je između ostalog dodatno osvetlalo poziciju i doprinelo afirmaciji, ali žene umetnice koje su učile, studirale i uradile izuzetno značajne radove gotovo da se ne nalaze u udžbenicima. Iako im je bilo dozvoljeno da idu u nemačke škole, budući da je manifest škola bio “svaka osoba sa dobrom reputacijom nezavisno od godina i pola”, jaka razlika i rez između polova je ipak bila u suštini strukture. Studentkinje su ohrabrivane da idu pre na tkanje recimo, nego na slikarstvo, vajrastvo ili arhitetkturu koji su ostajali predominantno muški smerovi. Ma koliko bio progresivan i sam osnivač Bauhausa,Walter Gropius je podržavao tu razliku svojim nekada javno iznošenim nekada i ne, ali svakako uverenjem da muškarci mogu da razmišljaju u tri dimenzije, a žene samo u dve.

Ipak, uprkos svemu, iako u senci, one su bile prepoznate od strane institucije, dobijale stipendije, imale izložbe, radile, i te kako stvarale. Tkalje, dizajnerke, fotografkinje i arhitekte poput Anni Albers, Marianne Brandt, i Gertrud Arndt nisu samo važne za Bauhaus školu i njihovo istorijsko spajanje umetnosti i funkcionalnosti, već za umetnost uopšte i izuzetno su značajne za naredne generacije dizajna i umetnosti, i inovacije koja je došla posle njiih.

Anni Albers

Albers je stigla u Bauhaus 1922. godine sa idejom da nastavi časove slikarstva koje je započela u školi u Hamburgu. Ipak, do 1923. većinu svog vremena je provela u radionici na časovima tkanja. Bila je izuzetno inspirisana radovila Paula Kleea, i ono što je on radio linijama, tačkama i potezima četkice ona je uspevala da prenese na tkaninu, kreirajući svoj prepoznatljiv vizuelni jezik, pun paterna i oblika sa jasno definisanim ivicama. Njena rana tapserija se smatra jednako značajnom za kreiranje i razvijanje geometrijske apstrakcije, kao i radovi njenih Bauhaus kolega, uklučujući i muža Josefa Albersa, koga je upoznala u školi. Albers je istraživala funkcionalne mogućnosti tekstila sa takvom pasijom da je napravila izuzetno napredne izume jako rano, kao recimo 1930. zavesu od pamuka i celofana koja simultano upija zvuk i reflektuje svetlo. Bila je i jedna od prvih žena koje su preuzele vodeću ulogu u Bauhausu, budući da je 1931. preuzela i vodila kao šef katedre, odsek tekstil.

Editors choice