Hot topics

Da li si znala: Simptomi nedostatka magnezijuma i zašto ne bi trebalo da ih ignorišeš

Moja rođendanska želja ili kako sam uspela da dobijem više vremena za sebe i svoju porodicu

TREND ALERT: #musthave patike za novu sezonu

Zabavne stvari koje moraš da uradiš ove jeseni!

Rick Owens – Iggy Pop modnog dizajna

Nema potrebe da čekaš Novu godinu: 4 razloga zbog kojih je bolje doneti jesenje odluke

SS20 Favourite: Punđa koja je obeležila #streetstyle izdanja tokom nedelja mode

Modna retrospektiva: Priče koje se kriju iza svake Dior Couture kolekcije Johna Galliana

Novi minimal: Umeće dekorisanja enterijera po ugledu na poznate influensere

10 najboljih poslovnih saveta za milenijalce

1/3

Pitanje “Why there have been no great women artists?” je pitanje koje ti je ako ne i od pre, onda sigurno od nedavno poznato zahvaljujući Dior kolekciji za proleće/leto 2018, i majici sa tim natpisom, i definitivno je jedno od onih koje se iznova i iznova postavljaju. Svakako da nije izum Marie Grazie Chiuri, već je naslov teksta Linde Nochlin iz 1971. u kojoj ova istoričarka umetnsoti i teoretičarka iznosi na svetlo pitanje da su žene umetnice ma koliko bile aktivne i angažovane, i jednako dobre, nekako uvek u senci svojih muških kolega. Uzmi bilo koju knjigu iz istorije umetnosti, prelistaj je na brzinu, videćeš kakav je rezultat. Poražavajuć. Nije da žena u umetnosti nije bilo, samo im nikada nije poklanjana jednaka pažnja kao muškarcima.

Ma kako inkluzivan u svom pristupu, slična stvar je i sa Bauhausom. Neki od najproslavljenijih pionira moderne umetnosti kao što su Paul Klee, ili László Moholy-Nagy su bili deo Bauhausa, što im je između ostalog dodatno osvetlalo poziciju i doprinelo afirmaciji, ali žene umetnice koje su učile, studirale i uradile izuzetno značajne radove gotovo da se ne nalaze u udžbenicima. Iako im je bilo dozvoljeno da idu u nemačke škole, budući da je manifest škola bio “svaka osoba sa dobrom reputacijom nezavisno od godina i pola”, jaka razlika i rez između polova je ipak bila u suštini strukture. Studentkinje su ohrabrivane da idu pre na tkanje recimo, nego na slikarstvo, vajrastvo ili arhitetkturu koji su ostajali predominantno muški smerovi. Ma koliko bio progresivan i sam osnivač Bauhausa,Walter Gropius je podržavao tu razliku svojim nekada javno iznošenim nekada i ne, ali svakako uverenjem da muškarci mogu da razmišljaju u tri dimenzije, a žene samo u dve.

Ipak, uprkos svemu, iako u senci, one su bile prepoznate od strane institucije, dobijale stipendije, imale izložbe, radile, i te kako stvarale. Tkalje, dizajnerke, fotografkinje i arhitekte poput Anni Albers, Marianne Brandt, i Gertrud Arndt nisu samo važne za Bauhaus školu i njihovo istorijsko spajanje umetnosti i funkcionalnosti, već za umetnost uopšte i izuzetno su značajne za naredne generacije dizajna i umetnosti, i inovacije koja je došla posle njiih.

Anni Albers

Albers je stigla u Bauhaus 1922. godine sa idejom da nastavi časove slikarstva koje je započela u školi u Hamburgu. Ipak, do 1923. većinu svog vremena je provela u radionici na časovima tkanja. Bila je izuzetno inspirisana radovila Paula Kleea, i ono što je on radio linijama, tačkama i potezima četkice ona je uspevala da prenese na tkaninu, kreirajući svoj prepoznatljiv vizuelni jezik, pun paterna i oblika sa jasno definisanim ivicama. Njena rana tapserija se smatra jednako značajnom za kreiranje i razvijanje geometrijske apstrakcije, kao i radovi njenih Bauhaus kolega, uklučujući i muža Josefa Albersa, koga je upoznala u školi. Albers je istraživala funkcionalne mogućnosti tekstila sa takvom pasijom da je napravila izuzetno napredne izume jako rano, kao recimo 1930. zavesu od pamuka i celofana koja simultano upija zvuk i reflektuje svetlo. Bila je i jedna od prvih žena koje su preuzele vodeću ulogu u Bauhausu, budući da je 1931. preuzela i vodila kao šef katedre, odsek tekstil.

Editors choice