Gertrud Arndt
U Bauhaus je došla da bi se školovala za arhitektu, međutim tek po dolasku je saznala da časovi arhitekture u Bauhausu još uvek nisu dostupni, te daleke 1923. godine. Tako je završila proizvodeći i dizajnirajući prostirke sa geometrijskim paternima, koje je toliko dobro radila da se jedna nalazila u kancelariji samog Gropijusa. Ipak, uprkos uspesima koje je postizala u tkanju, to je nikada nije suštinski zanimalo, već je njena prava ljubav bila fotografija, kojom se bavila van Bauhausa. Kao samouka, Arndt je počela fotografišući urbani pejzaž oko sebe, i zgrade, a takođe je pomagala i u arhitektonskoj firmi svog muža fotografišući njihove parcele za izgradnju i zgrade. Iako je u tome spojila svoje dve ljubavi, najpoznatija i najznačajnija serija njenih fotografija je “Mask Portraits”, serija autoportreta u kojima ona prikazuje sebe u raznim tradicionalnim “ženskim” ulogama, što je stavlja na direktan početak feminističke umetnosti i dovodi u vezu sa onim što je pola vek akasnije radila Cindy Sherman.
Marianne Brandt
Rad, kreativnost i inovativnost Marijane Brandt su toliko fascinirala Moholj-Nađa da je on otvorio poseban deo, atelje za nju, u okviru metal radionice, što je generalno bila disciplina iz koje su žene do tada bile izopštene. Dizajnirala je neke od najpoznatijih Bauhaus metalnih komada, što uključuje i pepeljaru u obliku metalne polulopte, kojeje deo MOMA kolekcije, srebrni čajnik i cediljku i tome slično. Tokom godina provedenih u Bauhusu, Brandt je postala jedna od najpoznatijih nemačkih industrijskih dizajnera, i nakon što se Moholj-Nađ povukao sa mesta upravnika metalnog sektora i radionice, 1928. je ona preuzela to mesto. Iste godine je dizajnirala verovatno najtraženiji Bauhaus proizvod: Kandem stonu lampu.
Benita Koch-Otte
Koch-Otte je u Bauhaus došla sa predznanjem iz crtanja i ručnih radova, i u Bauhusu se svoj fokus u potpunosti prebacila na tekstil. To koliko ju je zanimalo istraživanje tekstila dokazuje i činjenica da je pored Bauhausa pohađala i časove u obližnjim školama za tekstil. Godine 1929. se udala za Heinricha Kocha, direktora odeljenja za fotografiju, i zajedno su se pred naletom nacizma preselili u Prag. Nakon muževljeve smrti vratila se u Nemačku, gde je postala direktorka fabrike tekstila, i nastavila da predaje do poslednjeg dana, a njeni materijali se proizvode i danas.
