Obično kada u diskoteci puste pesmu “Hajde idi drugome, ja imam svoje drugove”, čujem unezverene glasove svojih drugarica, poučene iskustvom “Hajde idi drugome, ja imam tvoje drugove”. Potom usledi “Tačno je da sam ponekad više popila, da sam se s nekim drugim topila…”, a ja čujem jednoglasno vrištanje “…da sam se s tvojim drugom topila”, a kad počne ona “oko za oko, zub za zub, al’ tom se oku ne bi nadao, najbolji to je njegov drug, evo me policijo”, to je već trans, ludilo, seku se vene, lete štikle, lome se flaše, ispijaju čaše.
I ko je sad tu kriv? U vezi sam sa dečkom, a kad on izađe iz sobe njegov najbolji drug mi prebacuje ruku preko ramena i pita me da li bih ga izmasirala. Raskinemo, njegovi drugovi mi pišu, počinju da me muvaju bez ikakvog pardona. I dam ruku u vatru da se bivši ne bi ni ljutio da ja slučajno završim s njegovim drugom. Baš tako, ja slučajno završim s njegovim najboljim drugom koji nije ni zatvorio usta od našeg poljupca, a već je iskucao poruku mom bivšem, ups, svom najboljem drugu: “Čik pogodi ko leži pored mene”. Tako to ide, ne znaš ko igra prljavije. Nekako ti još dođe slađe što izgleda zabranjeno, a on šarmantan sa osmehom na licu i smišljenim rečima kojima te osvaja. Onda nekako uvek bivaš obeležena – “E, ona tamo devojka je bila i sa njim i sa njim. Zamisli, dva najbolja druga”! Kad vide neku njihovu zajedničku sliku, odmah ti šalju, sve sa komentarom: “Koga bi ti izabrala? Aha, pa ti nisi ni morala da biraš”.
Ima svakakvih slučajeva. Gledam devojku koja sve češće piše najboljem drugu svog dečka. Kada ju je on upitao zašto to radi, ona se još i uvredila. Negde u mraku diskoteke slučajno ga je poljubila. Slučajno.
Neke devojke vole jedno te isto društvo. U tom društvu imaju glavnog, onog za kojim uzdišu, sa kojim budu s vremena na vreme (ili ne budu, jer ne mogu), ali šanse za nečim ozbiljnim nema. Onda prolete kroz društvo kao leptirić kad ide sa cveta na cvet, više ne znaju ni sa kim ni zbog čega, opravdanja nema, kajanja još manje. Kakvi drugovi, kakvi bakrači, kao da je bitno.
– “Bila sam sa Martinom! Tako se bolesno dobro ljubi!”
– “Da li si ti normalna, Martin mu je brat!”
– “Ma kakav crni brat, dođe mu nešto preko dede, neko drugo, treće koleno, kao da je bitno uopšte…”
I tako se vrtimo ukrug. Momci se ne bune (ili to vešto prikrivaju da bi ispali ponosni), devojke se smeju (osim ako zaista nisu zaljubljene u neku od dvojice). Mada, nisu ni oni bolji. Kako vreme odmiče sve više primećujem one muškarce koji nam se uvuku u žensko društvo, pa osvajaju jednu po jednu kao da smo nivoi na igrici.
Da li su devojke prevazišle neverstvo muškaraca?
– “Sad sam bila sa njim”, izlećem iz separea i uzbuđeno uzvikujem.
– “Isuse! I ja pre petnaest minuta”, odgovara mi. Šta reći, koju poruku poslati…
Iskreno da vam kažem, ne zna se više danas ko tu koga, na koga i zbog čega. Sve smo pretvorili u zabavu i sve pravdamo rečima (gluplje nisam mogla čuti): “Ma sprdnja!”
Posmatram drugaricu kako vešto koketira sa atraktivnim momkom. “Neće valjda opet”, pomišljam. Ima onaj njen da poludi ako je ugleda, kako je uspela da mu “zbari” i četvrtog druga. Zamišljam kako će je zadaviti. Ali, nisam ni stigla da razmislim kad sam je ugledala kako napušta diskoteku držeći se s njim za ruku. Da vam ne kažem koliko je pametovala da su joj to samo drugovi, ne bi ona mogla biti s bilo kojim od njih.
Nekoliko trenutaka kasnije dolazi on, njen bivši, prilazi devojci koja se slučajno našla pored njega za stolom i on dobro zna da je to drugarica njegove bivše drage koja je upravo napustila diskoteku. Nije mu trebalo dugo da je uzme pod svoje. Njegove ruke već pritiskaju njene bokove, pribijen je uz nju dok im se usne tokom razgovora dodiruju.
Kad bolje razmislim, može sve i da ostane tajna, zar ne?
Da li smo svi zaboravili na neka pravila? Koliko daleko smo zaista otišli? Na licu mi izmiče osmeh kao izraz neverice. Vređati pojedinca, danas bi značilo vređati celo društvo. Jer u ljubavi…svi smo (p)ostali grešni.
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.
