Devojka iz Firence priključila se, u Drugom svetskom ratu, antifašističkom pokretu “Otpor, pravda i sloboda”. Novinarsku karijeru počela je u ratnom periodu, radeći za list “L’Europeo”. Ipak, prvi tekst napisala je iz bunta, na dvolistu školske sveske, nesluteći da će završiti u listu “Matina del Italia centrale”. 1967. odlazi u Vijetnam odakle objavljuje knjige o američko-vijetnamskom ratu. Ubrzo putuje u ratna područja Bliskog Istoka, Južne Amerike i Azije odakle je izveštavala. Tokom protesta u vreme Olimpijskih igara u Meksiku 1968. bila je teško ranjena, čak proglašena mrtvom dok u mrtvačnici jedan sveštenik nije primetio da diše.
Mlada Orijana za pisaćom mašinom
“Mrzim da pišem. Oh, kako taj deo ne volim. Pisanje je jedna od najokrutnijih stvari, ali kada završim knjigu samo bih je grlila. To je moja beba”, izjavila je Orijana (Oriana Fallaci), koju je lomila unutrašnja borba imeđu materinstva i karijere. Tako je nastala knjiga “Pismo nerođenom detetu” (Lettera a un bambino mai nato) po kojoj je naša publika najviše pamti.
Zbog tekstova u kojima je iznela previše istine, dobila je godinu dana zabrane pisanja. Iako na prvi pogled krhka žena, život posvećen pisanju, strast, glad za istinom i nepopustljiv karakter pomogli su joj da one koje je intervjuisala nagna da pokleknu pred njenim novinarskim darom i umećem, te joj kažu baš ono što nikom do tada nisu. Jaser Arafat (Yasser Arafat), Ričard Nikson (Richard Nixon), Henri Kisindžer (Henry Kissinger), Indira Gandi (Indira Gandhi), Moamer al-Gadafi (Muammar Gaddafi), car Hajle Salasije (Haile Selassie I), arhiepiskop Makarios samo su neki od njih.
Bila je prva žena sa Zapada koja je razgovarala sa ajatolahom Homeinijem (Ruhollah Khomeini), vođom islamske revolucije. Razgovor nije bio protokolom završen već iznenadno prekinut kada je Orijana skinula feredžu i rekla da ne može da nosi sramotnu zaostavštinu srednjeg veka. Kralj Mohamed Reza Pahlavi (Mohammad Reza Shah Pahlavi) joj je rekao: “Iako ste i kod mojih vlasti na ‘crnoj listi’, ja ću vas staviti na belu listu moga srca.”
Intervju sa Homeinijem u njegovom domu u Iranu 1979.
Teže joj je bilo da dobije borbu sa urednicima oko dozvoljenog broja karaktera nego da zakaže intervju sa državnikom: “Kada odstrane deo teksta kao da su odstranili deo mene”. Mali prostor u novinama za dalekosežne misli jeste razlog zbog kojeg počinje da piše romane: “Reportaža ograničava istinu. Kada sam pisala izveštaje osećala sam kao da imam lisice na rukama, nisam mogla da ih raširim. Uostalom, ljudi se lakše pronalaze u književnim likovima. Više smo naučili iz knjige “Rat i mir” o dešavanju u tadašnjoj Rusiji nego iz istorijskih udžbenika.”
Na izborima nije glasala, jer je govorila da su Silvio Berluskoni (Silvio Berlusconi) i Romano Prodi (Romano Prodi) idioti. Nije volela da daje intervjue, dane je provodila uz pisaću mašinu, uvek sa cigaretom u ruci. Nikada se nije udavala, ali je vrata intime otvorila za Alekosa Panagulisa (Alexandros Panagoulis), grčkog pesnika i političkog aktivistu. Bio joj je velika ljubav. Njegovu smrt u saobraćajnoj nesreći teško je podnela iako se na dostojanstvenom licu ove hrabre žene to nije moglo videti: “Pošto mi je otac, dok smo se krili tokom rata, rekao da devojke ne smeju plakati, nikad nisam zaplakala”.
Sa cigarom - uvek i svuda
Njeni oštroumni tekstovi su zabeležene izjave i nepromišljeno izrečene istine mnogobrojnih sagovornika, uramljene u briljantne knjige. Intervjuisala je sebe u knjizi “Orijana Falači intervjuiše Orijanu Falači” (Oriana Fallaci intervista Oriana Fallaci). Tokom karijere pisala je za londonski “Times”, “The Washington Post” i “New York Times Magazine”, a antiislamske tekstove objavljivala je u kolumni za italijanski list “Corriere della Sera”, naročito posle 11. septembra 2001.
Slike sa ratnog izveštavanja
Dom u Njujorku, na Menhetnu bio joj je utočište od kada joj je ustanovljen rak dojke. “Zapad, Evropa, Italija bolesniji su od mene”, napisala je u poslednjoj knjizi “Snaga razuma” (La forza della ragione) u kojoj napada islam i ističe da je podela na dobar i loš islam protivna razumu. Knjiga je izazvala velike rasprave, a zbog vređanja religije u Bergamu je protiv nje pokrenut sudski postupak.
Umrla je u u 77. godini, septembra 2006. Sahranjena je uz najviše državne počasti u Firenci, sa svojim vojničkim satom. “Život je smrtna kazna”, rekla je Orijana koja će ostati upamćena po snažnom stavu i prepoznatljivom stilu kao jedna od najuticajnijih žena ikada.
Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… i tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. “Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.
