Ljubav je rizična – nikad ne znaš kuda će te odvesti veza u koju si uplovila, iako ti se čini da si izabrala kurs i da držiš kormilo. Zbog loših iskustava obično pomislimo da nikada nećemo naći pravu ljubav, a da ipak ne odustajemo od naivne i površne (i pogrešne) predstave koju o ljubavi imamo.
Kad se prepustimo i otvorimo, poverujemo da ćemo uvek uživati u romantičnoj ljubavi, u strasti, da nećemo ponoviti greške iz prošlosti i da ćemo uvek znati zašto nekog volimo – jer nam on neće dozvoliti da to zaboravimo.
Ali realnost je u zaveri protiv romantičnih iluzija i suočeni sa svakodnevicom, usred ljubavi ostajemo pogođeni ogoljenošću i prozaičnošću onoga što nam se dešava, a daleko je od naših ideala, očekivanja i zamisli.
Svašta se dešava u životu. Postanemo depresivni i anksiozni, razbolimo se, desi nam se nešto sa čim nismo računali i na šta partner nije bio spreman. I on možda ne reaguje baš plemenito i velikodušno, nego biva uplašen promenama, a mi smo povređeni i osećamo da smo izdani, da nemamo oslonac i razumevanje koje očekujemo. Možda poželimo da nas partner ostavi na miru, da se sami nosimo sa svojim problemima, možda pokušamo da ga oteramo.
Ali onaj ko nas stvarno voli, pokušava da se prilagodi i da nam pruži oslonac, da se izbori sa sopstvenom teskobom i strepnjama, da istrpi naš loš stav, ljubomoru, slabosti i bolest, da prevaziđe otpor koji osećamo prema njemu – ostaje uz nas, uprkos svemu.
I to jeste znak prave ljubavi. Jer ona ne beži pred prvom preprekom, ne odustaje kad stvari postanu teške i nepodnošljive, nego traži način da se sa njima nosi, da ih olakša i da ojača i učvrsti se kroz izazove.
