Postoji čitava generacija koja se ne seća sveta bez društvenih mreža. Ne sećamo se vremena kada komunikacija nije podrazumevala slike, statuse, storije, GIF-ove ili memove. Još manje se sećamo sveta u kome nije bilo moguće poslati nekome poruku – gotovo u realnom vremenu. I još da pritom ne budemo sigurni da li je ona zaista namenjena baš toj osobi ili svima koji gledaju. U toj sivoj zoni između javnog i privatnog, razvila se jedna posebna forma komunikacije. Pasivna agresija na mrežama je često suptilna i indirektna.

Provlači se kroz poruke koje nisu upućene nikome – a svi znaju kome jesu. Statusi koji ne pominju ime, ali pogađaju tačno u metu. Estetika svakodnevice koja nije samo prikaz života, već i način da se nešto poruči, pokaže, dokaže.

Ovaj fenomen nije nov. Naprotiv, on se neprestano vraća, menjajući formu, ali zadržavajući suštinu.

U realnom ili virtuelnom životu, pasivna agresija nije bezazlena: Zašto je pasivna agresija opasnija od otvorene

Pasivna agresija na mrežama – kako je sve počelo

MSN statusi: početak jedne tihe igre

Pre nego što su storiji postali naš svakodnevni jezik, davnih dvehiljaditih, postojali su MSN statusi. Za mnoge, to je bio prvi prostor u kome su učili kako da kažu nešto, a da to ne izgovore direktno.

Statusi su bili kratki, često kriptični, ukrašeni simbolima, bojama ili stihovima pesama. Njihova publika bila je ograničena na listu kontakata – ali upravo zato su bili precizni. Znalo se ko će ih pročitati. Znalo se kome su namenjeni.

U tim malim tekstualnim fragmentima krila se čitava dramaturgija adolescencije: simpatije, razočaranja, rivalstva, želja da budemo primećeni. To je bio prvi susret sa idejom da komunikacija ne mora biti direktna da bi bila efektna. I prvi korak da se pasivna agresija razvije i ustali na mrežama.

Facebook i Instagram: estetika kao poruka

Sa dolaskom Facebooka i kasnije Instagrama, suptilne poruke su dobile novu dimenziju. Više nije bilo reči samo o tekstu – sada su slike, muzika i način predstavljanja života postali deo komunikacije.

Objava savršenog doručka, fotografije sa putovanja, pažljivo odabrana pesma u storiju. Sve to može biti mnogo više od puke dokumentacije svakodnevice. U određenom kontekstu, to postaje poruka: „Pogledaj kako sam dobro. Pogledaj kako mi ide bez tebe.“

Pasivna agresija na mrežama se ovde transformiše u estetiku. Umesto direktne konfrontacije, bira se suptilnost. Umesto reči, atmosfera. A publika više nije ograničena na nekolicinu kontakata, već može da obuhvati stotine, pa i hiljade ljudi.

Pasivna agresija na mrežama sa TikTokom u novoj fazi

Sa pojavom TikToka, ova vrsta komunikacije dostiže novu fazu. Ono što je nekada bilo diskretno i kodirano, sada može postati javno, direktno i – viralno.

TikTok briše granice između privatnog i javnog na način koji ranije nije bio moguć. Video koji je možda snimljen sa idejom da ga vidi jedna osoba, može završiti pred očima hiljada posmatrača. A algoritam, naizgled nasumično, često „dostavlja“ sadržaj baš onima kojima je namenjen.

U tom kontekstu, pasivna agresija na mrežava više nije tako pasivna. Ona postaje performativna. Ljudi sve češće koriste platformu da indirektno, ali vrlo jasno, pošalju poruke bivšim partnerima, kolegama ili bilo kome ko ih je povredio. Granica između ličnog izraza i javnog prozivanja postaje zamagljena.

Pronađite korisne savete: Kako da pametnije koristiš društvene mreže – zarad mentalnog zdravlja

Povratak na početak: Instagram Notes kao digitalni déjà vu

I baš kada se činilo da je ovaj oblik komunikacije dostigao svoj vrhunac, pojavljuje se funkcija koja nas vraća na početak – Instagram Notes.

Male tekstualne beleške koje se pojavljuju iznad poruka, često praćene muzikom ili emotikonima, neodoljivo podsećaju na stare MSN statuse. Kratke, sugestivne, otvorene za tumačenje – one ponovo uvode element igre.

Kome je poruka namenjena? Da li je uopšte namenjena nekome konkretno? Ili je samo način da se izrazi raspoloženje, ili privuče pažnja. Ta neodređenost deluje poput šapata u javnom prostoru – koji ipak odjekuje.

Pasivna agresija na mrežama kao način komunikacije

Na prvi pogled, može delovati da je ovakav način komunikacije nezreo ili izbegavajući. Međutim, njegova popularnost ukazuje na nešto dublje.

Indirektna komunikacija omogućava kontrolu. Ona pruža mogućnost da se izrazi emocija, a da se pritom zadrži distanca. Ako poruka ne bude shvaćena – uvek postoji izlaz: „Nije bilo namenjeno tebi.“

U digitalnom prostoru, gde je sve zabeleženo i potencijalno dostupno svima, ova vrsta otklona postaje važna. On omogućava balans između želje da budemo viđeni i potrebe da se zaštitimo.

Pročitajte i kako da izađete na kraj sa pasivnom agresijom: Kako se nositi sa pasivno-agresivnim osobama?

Granica između izraza i invazije

Ipak, kako se ove forme komunikacije šire, otvara se i pitanje granica. Kada suptilna poruka postaje javno prozivanje? Kada lični izraz prelazi u narušavanje tuđe privatnosti?

Na platformama poput TikToka, gde sadržaj može lako izmaći kontroli, ova pitanja postaju posebno relevantna. Ako svako ima pravo da izrazi svoje iskustvo, gde počinje pravo druge osobe na privatnost?

Odgovori nisu jednostavni i verovatno će se menjati kako se menja i digitalni prostor.

Večni povratak jednog jezika

Možda je najzanimljivije u celoj ovoj priči to što se ništa zaista ne gubi – samo menja oblik. Ono što smo nekada pisali u MSN statusima, danas objavljujemo kao storije, videe ili beleške. Forma se menja, ali motiv ostaje isti.

Potreba da budemo viđeni i kažemo nešto, a da ne moramo sve da izgovorimo. Da ostavimo trag koji će neko prepoznati – ako treba.

U tom smislu, „suptilne poruke“ nisu samo nusprodukt društvenih mreža. One su njihov suštinski deo. Jezik koji smo razvili zajedno sa tehnologijom i koji se, poput mnogih stvari u digitalnom svetu, neprestano vraća. Možda drugačiji, glasniji ili vidljiviji. Ali uvek prepoznatljiv.

Saznajte više o tome kako da se postavite na društvenim mrežama: Kada vam društvene mreže mogu obogatiti, a kada zagorčati život?

Naslovna fotografija: Lummi

Autor: Brankica Milošević