Neću vas zamarati nepotrebnim objašnjenjima o tome kako sam stupio u kontakt i obavio intervju sa jednim od omiljenih junaka animiranih filmova, herojem Nedođije i vođom Izgubljenih dečaka, Petrom Panom. Verujem da vas to, kao ni mene, uopšte ne zanima, i da jedva čekate da pročitate šta je sve Petar imao da kaže. Pa, da počnemo!
Zdravo, Petre. Želeo si da nam odmah na početku intervjua ukažeš na neke zablude koje postoje o tebi?
Zdravo, zdravo! Da, baš to sam hteo. Dakle, laž je da sam nepismen, da ne menjam donji veš i da ni rođena senka ne želi očima da me vidi! Sve te neistine o meni širi lično Kapetan Kuka, u nameri da me ponizi i oblati u očima javnosti.
Zašto te se Kapetan Kuka toliko boji i proganja te?
Znaš šta ja mislim da je u pitanju – on se verovatno plaši da bih mogao da mu preotmem posadu, jer realno je mnogo više kul i zabavnije biti član družine Petra Pana nego biti gusar kod Kapetana Kuke. Tako razmišlja cela Nedođija, i meni je drago zbog toga, što me ljudi cene i znaju da prepoznaju prave stvari. Samo, znaš kako, ja u svoju bandu primam samo dečake koji su rešeni da nikad ne odrastu. Meni Kukini ljudi ne trebaju, i zato stvarno ne znam što se on cima oko toga i proganja me.
Drago mi je što me ljudi cene i znaju da prepoznaju prave stvari
Kako si upoznao Zvončicu?
Pa ovako, ja kad sam odlučio da želim da budem kul dečak, da nikad ne odrastem, nosim zelene krpice i te stvari, shvatio sam da nije dovoljno tek tako biti kul, nego da mi treba neka super fora, nešto što ću ja moći da radim, a nijedan drugi dečak neće. I onda sam krenuo da razmišljam šta bi to moglo da bude – da l’ da ronim, da l’ da se valjam po zemlji, al’ to sve može da radi svaka budala. Kad sam jednom prilikom gledao kanarince kako sa lakoćom lete sa drveta na drvo, rekoh sebi: Petre, što ti ne bi leteo? Šta to kanarinac ima što ti nemaš, osim krila? Doduše, brzo sam shvatio da je vrlo teško leteti rukama, i onda sam se raspitivao svuda po animiranom svetu gde mogu da pronađem neku vilu sa prašinom za letenje. Tako sam upoznao Zvončicine roditelje, njoj vilinska škola nije išla od ruke, pa su je dali da ide sa mnom u Nedođiju. Dobra je Zvončica, ponekad me malo nervira, ali neka, volimo mi svi nju.
Mnoge zanima da li si potajno zaljubljen u nju?
Nisam zaljubljen, ni javno, ni tajno, niti želim da se time bavim. Ta zaljubljenost često zna da se pretvori u ljubav, a od ljubavi se diže krvni pritisak, i to može loše da utiče na raspoloženje. Ima tako mnogo malih životnih radosti u kojima može da se uživa, i što bih se ja onda opterećivao ljubavnim peripetijama? Što da razmišljam gde je i s kim, da l’ me vara, kad nam je godišnjica veze? Ja veoma lepo živim bez svega toga.
Poznaješ li Pinokija, družite li se?
Da, znam ga, kako da ne, mnogo dobar dečko. Moja Zvončica se od mnogo malih nogu druži sa vilom koja je zakuvala celu tu stvar sa Đepetom i Pinokiom, pa smo se upoznali preko njih. I on je isto bio mangup kao ja, pravio je sra…, hoću da kažem, nestašan je bio, povuklo ga neko loše društvo, ali na kraju se smirio. Sad pomaže Đepetu u radionici, posao im je krenuo, čujem da izvoze nameštaj u Zemlju čuda.
Voliš li da uživaš u hrani, i čemu nikada ne bi odoleo?
Znaš kako, mi u Nedođiji imamo svakakve hrane u izobilju, to sve samo od sebe raste sa drveća, iz zemlje, čudo jedno. Ali pazi šta je problem, ovi moji dečaci, nijedan ne zna da kuva, a Zvončica kako je sva sitna i kilava, ne može ni glavicu luka da podigne, a i uvek pada ona prašina sa nje svuda po hrani, užas jedan. I tako, mi ti nemamo problema sa snabdevanjem namirnicama, ali džaba kad niko ne ume da od toga spremi nešto jestivo. Vidim da ovde kod vas u Wannabe Magazine-u izlaze neki fini recepti vaše glavne kuvarice Bojane Andrić, i rekao sam baš ovima mojima da prate redovno to i prepisuju. Al’ znaš šta opet ne valja? Kod nje na slikama, sve izgleda super slatko i ukusno, a kad mi po receptima napravimo ista ta jela, to ni muve neće da omirišu. Uglavnom, ishrana nam je veliki problem, jedemo samo sirovo voće i povrće, tako da kad me već pitaš, ja ne bih odoleo nijednom Bojaninom kuvanom jelu.
Koja ti je omiljena smicalica na račun Kapetana Kuke?
Da ti kažem, Kuka već godinama pokušava da organizuje Paradu pirata, da ceo jedan dan on sa svojom ekipom šeta kroz Nedođiju noseći gusarske transparente. Time valjda hoće da pokaže svima da je kul biti gusar, da i oni umeju da se zabavljaju, i šta ti ja znam. I onda svake godine kad oni krenu to da organizuju, dečaci i ja zakažemo našu paradu za isti dan, i onda cela Nedođija dođe da gleda nas, a Kuka izvisi. To je, eto, neka naša već tradicionalna smicalica na koju sam posebno ponosan.
Kako se postaje član družine Petra Pana? Ima li neke nade za nas velike dečake?
Pa kao prvo, prednost imaju mlađi od četrnaest godina, oni su perspektivni i lako kapiraju posao. Sa onim starijima malo teže ide, prvo moraju da odbace sav teret odrastanja koji im se sa godinama nakupio na plećima, i da obećaju da više nikada ne žele da imaju posla sa odrastanjem. Nakon toga, predstoje im naporne psihofizičke pripreme, da bi povratili sve zaboravljene navike i uverenja iz detinjstva, što je veoma teško i malo ko uspe u tome. Niko više ne ume da koristi palac za čačkanje nosa, svi su navikli na kažiprst, valjda zato što je duži, pojma nemam. Kako god okreneš, nije lako postati član družine Petra Pana.
Otkrij nam kako da naučimo da letimo?
Pazi ovako, ima tu nekoliko načina. Ili da upišete pilotsku akademiju, i naučite da letite avionom, ili da vas Kukini ljudi ispale iz topa, ili da vas Zvončica potpraši prahom za letenje, pod uslovom da joj se dopadnete. Ne daje ona svakom, mislim na prah za letenje, da me ne shvatiš pogrešno.
Kako mi možemo da dođemo u Nedođiju?
A zašto da dođete? Nama je u Nedođiji super bez vas. Zeznuli ste svoj svet, pa biste sad da pobegnete u naš, ali džaba vam bilo. Videćete Nedođiju samo u crtanom filmu.
Da li bi želeo da poručiš nešto za kraj našim čitaocima?
Hoću, što da ne. Dragi čitaoci, neću da vas lažem, ja sam Petar Pan, kul dečko, i zabole me od Kapetana kuka za sve vas. Sami ste hteli da odrastete, pa eto vam ga sad. Ne ložite se da vas volim, samo mi prija kad ludite za mnom, smešni ste.
Sami ste hteli da odrastete, pa eto vam ga sad
Milan Jokić je nestašni dečak sa ozbiljnim životnim planovima. Piše i režira, čuva tuđe tajne i svađa se sa Dunjom. Zna skoro sve o ženama, ali i dalje traga za onim jedinstvenim izdancima nežnijeg pola koji u sebi nose nešto više od proseka. Uvek je na sunčanoj strani ulice, ne veruje u smrt i siguran je da će živeti večno.
