Njegovi uspesi na terenu uvek su padali u senku njegovog privatnog života, te je umesto u sportskim, završavao na stranicama žute štampe. Pol Gaskoin (Paul Gascoigne) nije još jedan u nizu prodanih duša svetskog fudbala, jer su njegove nevolje stvarne, a počele su dok je još bio klinac. Opsesivno-kompulsivni poremećaj kod Pola se javio nakon što su kola udarila njegovog druga, koji je ostao na mestu mrtav. Ubrzo je počeo da razvija svoje zavisnosti, najpre od slot aparta, a zatim od alkohola i kokaina, koje je zloupotrebljavao kako bi se borio sa bipolarnim poremećajem. Uprkos svemu, Gaza (Gazza) je jedan od najboljih fudbalera svoje generacije, iako je na rehabilitacijama proveo više vremena nego na terenu.
Pol u dresu Njukasla sa 18 godina
Od četvrte godine života pa do 2005. godine, za Pola je fudbal bio najbolja terapija. Karijeru je započeo 1983. godine, u timu Njukasl (Newcastle United), a pet godina kasnije menja klub, prelazi u Totenhem (Tottenham) i debituje za reprezentaciju Engleske. Fanove je zadobio suzama na utakmici svetkog kupa, kada je dobio žuti karton, te možda baš tada i počinje legenda o Polu Gaskoinu, rastrzanom između vanvremenskog talenta i košmara bolesti i zavisnosti, ali i povreda koje će ga pratiti do kraja karijere.
Na utakmici protiv Kameruna 1990. godine jezik je pokazao fotoreporterima i nasmejao publiku
Najslavniji dani lošeg dečka engleskog i evropskog fudbala su došli nakon transfera iz Lacija (Lazio) u Rendžerse (Rangers). Iako je njegovo ponašanje izluđivalo čelnike, Pol je na terenu mogao da izvede šta god zamisli. Sijao je na evropskom šampionatu 1996. godine, da bismo tek pre nekoliko meseci saznali da je pred svaku utakmicu pio po devet čaša brendija i šmrkao kokain. Negde u to vreme se i oženio svojom dugogodišnjom devojkom, ali je taj brak kratko trajao, jer su alkohol i nezgodan temperament dovodili do fizičkih obračuna, a ako na to dodate gomile dokumentovanih prevara, sasvim je logično da je Šeril (Sheryl) pobegla glavom bez obzira.
Zvezda Totenhema i reprezentacije je sportista godine po izboru BBC-ja
Iako su mnogi priželjkivali da će se srediti pred svetsko prvenstvo 1998. godine, Pol je imao druge planove. Poput rokenrol zvezde, zatvarao je pabove, a kada mu je Glen Hodl (Glenn Hoddle), tadašnji selektor reprezentacije, rekao da nije u timu, Gaskoin mu je gotovo uništio hotelsku sobu. Tri godine kasnije, u junu 2001. godine, Pol je počeo sa terapijom lečenja alkoholizma. Njegova karijera je bila gotova, jer niko od menadžera nije umeo da se izbori sa njim. Premijer ligu je morao da zameni manje poznatim klubovima, u kojima je bio igrač/trener, mada je sve bilo na kratke staze. Nezvaničan kraj karijere je doneo još više mentalnih problema, a depresija i paranoja su napravile pakao za Gaskoina i sve oko njega.
Svaka povreda je bila dodatni udarac na Polovo mentalno zdravlje
Postao je milioner preko noći, a tako je i bankrotirao. Dnevno je trošio 2,000 funti na kokain, a hraneći svoje opsesivno ponašanje uvek je uzimao 19 ili 16 linija, ostalo je bacao. Bio je ubeđen da ga prate IRA, FBI i američka policija, a znao je da potpuno go prošeta po komšiluku, noseći sa sobom plišane igračke. Nekoliko puta se zaista našao u životnoj opasnosti, čak su britanski mediji pisali da je preminuo, ali žilavi Gaza je i dalje tu. Sada ima 44 godine, svoje zavisnosti je uspeo da pobedi, a otvoreno je pričao o svojim neslavnim doživljajima u oktobru 2011. godine, u emisiji “This Morning”. Iako su gotovo svi digli ruke od Gaze, on dane provodi igrajući golf i družeći se sa porodicom. Koje bi veličine dostigao da se ranije suočio sa svojim demonima, teško je zamisliti. Ovako, ostaje sećanje na čoveka koji je mogao biti kralj.
Golf, knjige i porodica
Milica Jarić je na papiru diplomirani ekonomista, a u stvarnosti zaljubljenik u modu, filmove Vudi Alena i poeziju Majakovskog. Ponaša se u skladu sa svojim godinama samo kada je neophodno, obožava svog psa, crnu kafu, najviše para troši na haljine, a kada bi mogla, obojila bi ceo svet u nijanse plave. “A girl should be two things: classy and fabulous.” (Coco Chanel)
