Ako je prijatelj u problemu, loše raspoložen ili zaista depresivan, ako je nervozan i besan, mi znamo da to nema veze sa nama i ne osećamo „emotivnu pretnju“ – ne osećamo se ugroženo, ne branimo se i ne distanciramo. Nemamo nikakav problem da prijatelja tešimo, da razgovaramo sa njim o razlozima njegovog besa, da ga razumemo i da mu ponudimo drugačiju perspektivu, kad vidimo da se zaglavio u nekom destruktivnom ubeđenju. Zabrinućemo se zbog prijatelja, ali tada ćemo razmišljati kako možemo da mu pomognemo, trudićemo se da ga što bolje shvatimo i da mu ponudimo svaku podršku i to neće uticati na našu stabilnost, osećanja i raspoloženje. Kad pokušavamo to isto u partnerskom odnosu, uvek postoji mogućnost da ono što je najbolje za našeg partnera, uopšte nije dobro za nas, a to češće izaziva sebičnost i posesivnost, nego želju da se žrtvujemo zarad njegovog dobra. Partnera možemo da izgubimo ako ode u drugi grad ili zemlju, jer je najbolje za njega da iskoristi priliku koja mu se ukazala da promeni svoj život, a prijatelj će nam ostati prijatelj i ako je na drugom kraju planete i možemo da ga zagrlimo jednom godišnje, kad dođe da poseti rodni kraj.
Prijatelj ne mora da bude uz nas telesno, da bismo ga uvek voleli. Njegovo mesto neće nikad zauzeti drugi prijatelj, pa zato i možemo da imamo različita prijateljstva – svako je posebno i jedinstveno i nenadoknadivo. Dok je partnerska ljubav, ma koliko bila duboka i trajna, nešto što ćemo pre ili kasnije „preneti“ na sledećeg partnera, ako ostanemo bez onog sa kojim smo, osetićemo je ponovo, možda sa slabijim intenzitetom, ali svakako sa nekim novim kvalitetom, koji pronalazimo u partnerskim odnosima. I dok (uglavnom) nismo u stanju da volimo više partnera odjednom, potpuno smo sposobni da ih volimo jednog po jednog, punim kapacitetom u različitim periodima života.
