Istina je uvek jednostavna, kad do nje najzad dođeš, a često je uvredljivo jednostavna – jer si do nje dolazila udarajući glavom u jedan te isti zid. Istina je da se na greškama uči, ali niko te nije upozorio da ćeš možda istu grešku ponavljati puno puta, dok se nečemu ne naučiš. Nemaš čega da se stidiš, pamet nije ni dizajnirana tako da odmah prihvatiš ono što odmah shvatiš, jer nije teško uvideti neprijatnu istinu, nego je prihvatiti, ne kinjiti sebe i orijentisati se ka pozitivnim izborima.
Nećeš se uvek sviđati onome ko se tebi sviđa
Sretneš nekog pristojnog, zanimljivog, privlačnog, sa kim imaš o čemu da razgovaraš i osećaš da biste vas dvoje bili dobar par, da tu ima toliko toga što možete da podelite i jedno drugom pružite – ali on ne reaguje na tebe. Možda si i ti njemu jednako interesantna i privlačna, ali on ne misli i ne oseća da biste mogli da budete zajedno, ili je njegovo srce već zauzeto. Čemu te uči ovaj udarac glavom u zid (njegovog neprihvatanja)? Ako si ovo već doživela, onda poznaješ taj osećaj stida zbog same sebe, osećaj neadekvatnosti i odbačenosti. Pitaš se šta sa tobom nije u redu, zašto nisi dovoljno dobra za njega i da li zapravo jednostavno nisi dovoljno dobra ni za koga sa kim bi ti bilo dobro i sa kim bi mogla da budeš zadovoljna i ispunjena i da li ćeš uvek privlačiti samo one koji te povređuju i da li ćeš morati da prihvataš one koji nisu dovoljno dobri za tebe, jer te oni drugi – ne žele? A kad se to desi ponovo (i ponovo), shvatiš da se to jednostavno dešava. Dešava se da sretneš divne osobe u pogrešnom trenutku njihovog života, muškarce kojima nisi dovoljno privlačna jer jednostavno nisi njihov tip, i da to ne znači da nisi dovoljno dobra i da sa tobom nešto nije u redu. Osećanje žaljenja zbog svega što si osetila da biste mogli da imate, a nikada nećete imati, normalno je i adekvatno, za razliku od osećanja da si kriva što si takva kakva si. Teška je to lekcija.
