Osim što si se bavio novinarstvom, radio si na festivalima kao što su Exit, Mikser, pa čak i Filmski festival Valeta na Malti, koji je tebi lično bio najzahtevniji i zašto?
Mislim da je svaki na svoj način izazovan, puno toga naučiš. Ali za mene je možda Oktobarski salon trenutno najteži. Valjda jer sam radio samo jedan, i sada imam još veća očekivanja, a to nije uvek dobro. Imam neki pritisak da sve naredno mora biti veće i bolje. Iako mi niko ne zadaje takve kriterijume, ali ih ja sam jurim.
Kada je u pitanju klabing scena, osim što si radio na već pomenutim festivalima i kao voditelj Clubbing TV Adria, bio si i organizator jako kul žurki u Plastiku, kako ti se čini naša klupska scena?
Mislim da se sve i svašta izmešalo i na neki način mi je drago što nisam više direktno involviran u taj svet. Pre sam non-stop izlazio i to mi je bio na neki način deo života jer sam radio u toj “industriji“, ali mi nije nekako više iskrena, kao što je bila. Ili sam ja stariji. Mislim da čovek treba da bude dosledan, pa tako ne mogu lagano da shvatim kako se desi da neko od alternative pređe u nešto što je nekakav kič. Tako da, čini mi se da je sve tu sada na prodaju, a ja nešto više volim ove ljude što im cilj nije stan i jahta već npr. da dobiju nakon smrti ulicu u svom gradu. Cenim one koji su samostalni, mislim da je to jako važno. Sa druge strane nisam više u stanju da izdržim ta nespavanja i sve što taj posao, kako god delovao spolja, nosi. A mnogo toga u toj sferi umara. Mnogo mi je krivo i užasno se osećam zbog Marije Ćurčić, Ivana Janjića i Borisa Trivana koji su nas prerano napustili u tako kratkom vremenskom roku. Super su žurke, ali mislim da sve treba dozirati, i slušati češće onaj glasić koji kaže “ne”, a koji često zbog društva i sekunde nekontrole, postane “da”. Sviđa mi se Bistro Grad Hometown, DIM, nekad 20/44, ponekad Drugstore, Džezva i tako još par mesta.
Svi znamo da si velik fan pop kulture, šta ti uvek ističeš kao svoju najveću inspiraciju kada je u pitanju ovaj vid industrije zabave?
Ne bih rekao da sam fan pop kulture, ove danas, ali neke moje mladosti da. Moji uzori su žene, i to one koje se ne ponašaju kako društvo zahteva. Sve revolucionarke. One koje su prevazišle izvanredno teške situacije uprkos svim prilikama koje su bile protiv njih i zasijale. Ljudi koji pomeraju granice, koji dokazuju da je nešto moguće, iako deluje nemoguće. Koji “ne”, pretvaraju u “da”.
Iako verujemo da imaš malo slobodnog vremena, kako najviše voliš da provodiš te retke momente?
Volim da vozim kola, ima nešto u vožnji kola što me čini da se osećam slobodnim. Kada vozim kola kao da nisam tu. I putovanja koja mi daju snage da idem dalje.
Koju rečenicu koristiš svakodnevno kao neki vid lične mantre da bi se izborio sa haosom koji se dešava oko tebe, ali i verovatno u tvojoj glavi?
I to će proći.
Saberi se.
Diši kuč*o.
Šta te trenutno najviše raduje na poslovnom planu, a šta na privatnom?
Na poslovnom toliko toga. Sledeće godine je Oktobarski salon, radni naslov glasi Sanjari, kustosi su Ilarija Marota i Andrea Baćin, koji dolaze iz Italije i stoje iza prestižne publikacije CURA magazine koji je ove godine proslavio desetogodšnjicu. Veoma sam uzbuđen što sam deo projekta, i nadam se da će izložba biti zanimljiva publici i kritici. Radujem se Bijenalu u Istabulu koji me čeka u septembru, a i raznim projektima u Kulturnom centru Beograda. Nedavno sam dobio i ponudu za epizodnu ulogu u jednoj domaćoj seriji, ali se nisam u njoj pronašao, tako da sam je odbio, ali možda je i to nešto što će se desiti u budućnosti. Trudim se da budem otvoren ka različitim stvarima. Na privatnom planu radujem se slobodnom danu. I možda bih voleo da se zaljubim. Ali nisam siguran.
Čemu bi najviše voleo da se posvetiš u skorijoj budućnosti?
Već neko vreme sam pozitivan po pitanju iste, iako naravno postoji bezbroj neodgovorenih pitanja. Za sada ne gledam previše unapred, jer mi je već narednih šest meseci izuzetno dinamično. Očekuje me London, Hrvatska, Beč, Istanbul, pa opet London, Rim, ali verujem da za sve što bude vredno pažnje ću dati onoliko vremena koliko moje obaveze dozvoljavaju.
Fotografije: WANNABE MEDIA
Jovan Žihlavski
