Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
U toplesu sedim u đakuziju. U ruci mi je šampanjac čiji mehurići pucketaju. Sunce zalazi. Toplo je.
Sa terase na kojoj se đakuzi i nalazi gledam u more. Udišem onaj lepi, topli vazduh, pun joda. Razmišljam o tome kako sam sedeći na prozoru dok sam pušila poslednju cigaru iz pakle pre manje od godinu dana sanjala ovakav momenat. Gledala sam u hram i tražila spokoj, sreću, ispunjenje želja, novi, bolji život.
Šta zapravo čini sreću?
Ulazim u apartman, veliki, prostran, sa velikim prozorima i svetlim enterijerom.
Nedostaje mi sve. Drugarice, porodica, drugovi, pijanke, taksiste, splavovi, smeh, polomljene štikle, jeftina pića, “Zara”, kafići na Obilićevom, šetnje po centru…
Sada imam sve ono što tada nisam, a za čim sam žudela. Skupe haljine i cipele. Vožnje jahtama i avionima. Besna kola, večere u najskupljim restoranima. Putovanja. Mali milion slika sa raznoraznih mesta koje mogu da postavim na Facebook. Ali više i nemam profil na Facebooku. A nemam ni slike sa njim.
Veći deo dana sam sama. Radim svoj posao, šaljem reportaže sa egzotičnih mesta mnogobrojnim magazinima, a imam i svoju ekipu sa kojom radim emisiju za televiziju. Ali kada to uradim, dok on ne dođe kući, sama sam. I masaže i đakuziji i kupovine su mi dosadile. Nemam kome da se pohvalim, nema ko da se raduje zbog mene, moje nove haljine, cipela…
On me ne voli. Neće brak. Ne znam koliko ih ima pored mene. Mogu da se tešim samo time da sam ja bar “prva” u haremu, ili bar ona sa kojom provodi najviše vremena. Novac mu ništa ne znači. Imam karticu bez limita i šta god da kupim, neće ni primetiti.
Mlad je, lep je, ima jamice na obrazima. Vežba, sunča se i ima svetle oči. Zaista smo lep par. Šteta što to i drugi ne mogu da vide. Ne želi da se eksponira u javnosti. Ne želi da ga fotografišu. Ne želi da upoznaje moje prijatelje, a ni da ja upoznam njegove.
Ponekad zaista uradi sjajne stvari. Jednom, kad sam imala snimanje u Nici, čuli smo se i rekla sam mu kako sam upravo pojela najlepši sladoled ikada i kako bih volela da je i on bio tu. Spustio je slušalicu…
Međutim relativno brzo nakon toga zakucao je na vrata jeftinog hotela i rekao mi da se pakujem. Idemo u bolji hotel, a pre toga idemo da jedemo taj sladoled.
Bio je tako lep. Oči su mu caklile dok smo jeli sladoled ćutke. Nasmešio se. Volim njegove jamice. Otišli smo u hotel, vodili ljubav i ako bismo izuzeli činjenicu da sam sve vreme razmišljala o tome šta radim, kako i da li je to dovoljno dobro, bilo je lepo.
Kada sam se probudila već je otišao. Od tada ceo dan sedim u đakuziju. Flaša šampanjca je skoro popijena.
Setila sam se svojih bivših ljubavi. Skupljali smo pare za gorivo, samo da bismo se vozili po gradu brzo i sa glasnom muzikom, jer ja baš tako volim. Štekali smo za more i tamo gladovali poslednjih pet dana, ali nismo hteli da se vratimo ranije. Svašta se dešavalo, ali bilo je lepo.
Dešavalo se da dođe ispred moje zgrade u pola noći da bismo raspravili svađu, da mi sa rođendanskom svećicom na mafinu prvi poželi sve najlepše, da zapamti koje cveće volim, da zbog mene promeni stil oblačenja, da mi pomaže sa učenjem, da me vozi na razgovore za posao, da se raduje mojim uspesima… Jurili smo se, psovali, ljubili na kiši, šetali po snegu, pravili žurke i svađali se posle teških pijanki.
Uživajte u onome što imate i verujte da ničiji život nije bolji od vašeg. Naučite da budete zahvalni na stvarima koje imate i pazite šta želite, jer možda vam se i ostvari.
Lenka Gatić – džepno izdanje smotane plavuše koja obožava žensko filozofiranje uz miris produženog u maloj bez mleka. Smeje se kada svi polude, a paniči kada su svi smireni. Sve što zavoli prvo ishejtuje. Ne voli viceve, već originalne fore. Ako ikada vidite da pije, ne takmičite se sa njom i ne dajte joj da priča.
