Nakon nedavne posete Los Anđelesu, slikarka Mina Radović se puna utisaka vratila u Beograd. Jasno nam je stavila do znanja koliko je inspirisana, pa već uveliko priprema novu kolekciju slika i za strano tržište. Centar Mininog stvaralaštva je žena i njena (ne)sloboda, proučavajući na koji način se, kroz godine, menja njena uloga u društvu. Mina je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na smeru Konzervacija i restauracija slike, a potom na istom fakultetu masterirala, dok je na smeru Digitalna umetnost doktorirala na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Svoje radove je izlagala u Beogradu, Novom Sadu, Herceg Novom, Kotoru, Rijeci, Briselu, Trstu, Rimu i ne planira da se zaustavi. Energična, duhovita, pristupačna i svoja, sa Minom je bilo zadovoljstvo razgovarati…
Nedavno si posetila Los Anđeles u kom planiraš da izložiš svoje radove kako bi svoje stvaralaštvo više usmerila ka inostranstvu. Šta bi tamo želela da ostvariš?
Još uvek je sve to na tragu – pregovori i dalje traju, tako da ne bih unapred govorila, a da sve ostane na nivou želje. Dobra volja i ideje su prisutne, i spremni smo da dalje krenemo u realizaciju, što je već dovoljno, za sada. Los Anđeles je posebno iskustvo, koje nema veze sa Evropom. Postoje momenti njihove kulture kojima sam oduševljena, a i oni koji mi se ne dopadaju ili, bolje rečeno, koji su mi daleki po svojoj suštini. Kako god, ne mogu osporiti činjenicu da je u pitanju centar savremene umetnosti i da kruži energija u kojoj veruješ da stvaralaštvo mora naći svoj put do velike publike, uvek željne nečeg novog. Dovoljan motiv da umetnici požele da im se desi Amerika i američki-umetnički san, zar ne?
Koja je razlika između američkog i evropskog tržišta u pogledu umetnosti?
Kao što rekoh, razlika je ogromna. To se oseća u energiji. U Evropi je često prisutna bespotrebna gordost i određena vrsta suzdržanosti, a tamo toga nema. SAD je jedan veliki market, što dođe kao mač sa dve oštrice, ali, opet, postoji kreativni dinamizam koji te vuče napred, osposobljavajući te da rasteš kao umetnik.
Moram napomenuti da ne spadam u onu grupu ljudi koja podržava konzumeristički pristup u svakom smislu te reči, naprotiv. Time sam se bavila u mojoj doktorskoj disertaciji koja ima prizvuk otpora spram potrošačke orijentacije. Ali, u slučaju umetnosti, moraju da se otvaraju nova polja. Za to su potrebni prava galerija, tržiste, ali i cela logistika kako bi se privukla i okupila publika koja će s umetnikom poželeti da sarađuje. Konkretno sa našim pristupom (govorim o regionu), po kom je umetnik „devojka za sve“ – ne može se daleko.
Glavni simbol tvog stvaralaštva je žena, čije konture možemo primetiti u skoro svakom delu koje iznedriš. U kojoj meri se žena iz tvojih slika promenila u toku deset godina tvoje umetničke karijere?
Možete videti veliku razliku. Često se pitam koliko ličnosti imam i kojom brzinom jedna bledi, a druga dolazi. Motiv je tu kao konstanta. Formirala sam svoj rukopis, ne namerno. Kad imate disciplinu i kontinuitet, ostalo dolazi nekako izvorno. Kako god, smatram uspehom da sam izgradila sopstveni izraz bez presudnih uticaja mentora i da imam svoju publiku.
Tvoji radovi odišu motivima kao što su teskoba, prikraćenost, sloboda, ženstvenost. Zašto te baš te teme tište?
Čini mi se da je to okvir u kom se krećemo u ovom momentu civilizacije. Ove teme su uzajamno posledične – otvarajući jednu, nameće se druga. Sve ih preispitujem, dovodim u pitanje i poigravam se apsurdima koji su nam nametnuti od društva. I ceo moj dijalog s publikom je baziran na ženskom telesnom govoru koji sada, pojedincima, najmanje liči na ženu, ali do svakoga nesvesno dođe informacija da se radi o telesnom i čulnom – što je, u neku ruku, i moj cilj.
Da li je u današnjem društvu žena konačno postala slobodna ili je, pak, prikraćena za određene stvari?
Svi smo prikraćeni, a, kao, živimo činove slobode. Ne mogu da generalizujem ili govorim na globalnom planu, zato što se odgovor na ovo pitanje razlikuje zbog mnogih faktora. No, da ne ulazimo u to, govorila bih o Srbiji i našem regionu. U izvesnoj meri žena jeste postala slobodna, ali kod nas se i dalje oseća patrijarhalni način razmišljanja i palanački duh. Zato postoji previše simulacije u odnosu na autentičnost kojoj pridajem veliki značaj. Koliko god žene kod nas želele da žive slobodno, u vazduhu nema te energije koja stimuliše. Klasično koketiranje sa opozitnim uverenjima predstavlja našu glavnu odliku. A da ne govorim o široj slici i manipulativnom karakteru savremene kulture, društva, politike… čega god hoćeš, u kojima – da citiram pesnika – „love, a ulovljeni“. Taj privid slobode je tema koju variram kroz svoj umetnički rad.
Pored toga što mora biti zdrava, prema tvom mišljenju - šta to današnja umetnica treba da poseduje?
Ha! To je odlična pesma. Otvorila je pitanja kojim se ovo društvo ne bavi previše. Da, umetnica mora biti zdrava jer je sama, jer nema podršku, jer je društvo ne vidi… Zdravstvena knjižica i socijalno osiguranje samo su najočitiji znak nebrige prema umetnicima čiju spiralu ne možete ni da zamislite. Zato je angažovanost ove pesme važnija od njenog mogućeg uspeha na nekom festivalu. Ona je već postigla svoj cilj – temu statusa umetnika podigla je visoko u fokus pažnje javnosti. I to je do umetnika. Ostalo je do društva koje će za to imati sluha ili neće – što je realnije.
Na tvojim slikama se primećuje jačina poteza i jak koloritet. Da li određena boja za tebe predstavlja nešto konkretno?
Boju prepuštam sopstvenom unutrašnjem stanju i to je jedini segment koji nisam i ne želim da preispitujem. Nekoliko puta sam pokušala da izađem iz svoje palete, ali bezuspešno, te mi se prirodno nametnulo Paskalovo mišljenje da „umetnost ima sopstvene razloge koje razum ne može da dokuči“. To je ono nešto „veće“ kod čoveka, to je upravo boja, to je ono što umetnika čini da ga tako oslovljavamo. Tvrdim.
Koje slikarske tehnike najčešće koristiš?
Eksperimentišem. Što se tiče platna, koristila sam akril, ali prelaskom na uljane boje osećam kao da sam prodisala. Govorim isključivo figurativno, pošto od terpentina osećam da će nos da mi otpadne. Za crtež su tu ugljen i suvi pastel, koji mi je jedna od omiljenih tehnika. Skulpture sam krenula kao pravi početnik od gline, nadajući se, sa velikom dozom iskrenog pesimizma, da ću jednog dana dogurati do kamena.
Kako izgleda tvoj tipični dan u ateljeu – koliko sati u njemu obično provodiš?
Kad kažem atelje, tada se gube sati. Čim unesem još neku obavezu u svoju dnevnu rutinu, rad se, kao po automatizmu, pretvara u odrađivanje. Tako da kada radim pripreme, podslikavanje ili finalne preparature, može da se unese i sat u studio, drugačije nikako, hoću reći – od jutra do mraka.
Letos si otvorila samostalnu izložbu u galeriji starog grada Kotora. Budući da ti familija sa majčine strane potiče iz tih krajeva, kakav je bio osećaj izlagati na mestu koje, za tebe, odiše emocijama?
Zapravo, moja majka je rođena u Kotoru, koji predstavlja centar kulture Crne Gore. Imati izložbu usred leta u zidinama starog grada je posebno iskustvo. Prilika da sretnete ljude iz raznih krajeva sveta, koji su došli rasterećeni, odmorni i iz čiste ljubavi prema slikarstvu. Ali, otkrila sam kako se moje slike gotovo prirodno uklapaju u tu kamenu scenografiju – ne narušavaju je, nego se stapaju. Sebi sam objasnila da su to odradili koreni.
U kojoj meri je crnogorsko primorje uticalo na tvoje stvaralaštvo?
Odrasla sam u Boki, i moje stvaralaštvo je u direktnoj vezi za moje detinjstvo provedeno u Herceg Novom. Tu dominantnu žensku figuru pripisujem isključivo mom okruženju iz tog perioda života. Ogromnu inspiraciju sam pronašla u kamenu, ili kako mi tamo kažemo – kršu, i to opet pripisujem crnogorskom geografskom položaju. A boja, ako smem da kažem a da se ne suprostavim sopstvenom odgovoru na neko od prethodnih pitanja, mislim da je oteta moru i svetlosti koja se na neverovatan način lomi na kamenu.
Tvoje slike će se naći na omotu novog albuma grupe Neverne bebe. Kako je došlo do toga?
Pre nekoliko godina, imala sam privilegiju da upoznam sve članove grupe preko njihovog PR-a, Marijane Rajić, koja je divno biće u svakom smislu te reči. Zatim sam se našla u jednom njihovom spotu, što vam ne govorim da bih se hvalila, već da su to dani našeg intenzivnog druženja gde je sve teklo tako prirodno da je bilo skoro nemoguće da će se prekinuti nakon snimanja. Osećala sam se oduvek kao spoljni deo njihove porodice, a sa predlogom o zajedničkoj saradnji, sada mogu sa sigurnošću da tvrdim da sam deo nje.
Šta kroz svoju umetnost želiš da poručiš i šta ona za tebe predstavlja?
Ne želim da poručim, već želim da poručujem. Ne želim da kažem, želim da govorim i razgovaram. Umetnost je moj izbor ulaska u debatu. A predstavlja čin preispitivanja okoline i sopstva i uzajamnih refleksija o kojima želim da razgovaramo.
Budući planovi?
Da rastem kao umetnik. Što znači krvavi, sirovi rad.
Fotografije: WANNABE Media
