I opet je sve bilo isto. Čekala je njegov poziv, kao i pre, svake noći. I svaki put kada bi je neko nazvao u njoj bi se probudila nada, da je to on, da je samo bio zauzet pa se nije javljao. A nije. Nikad nije ni bio. Naučila je da teši dušu sitnim izgovorima kojima ga je pravdala i nekako je uvek uspevala da smisli novi. Prolazili su minuti, sati, dani, meseci, pa i godine. A i dalje je sve bilo isto. Ona je i dalje verno čekala pored telefona u nadi da će joj se javiti…
Jednog sasvim običnog dana, istog kao i svaki drugi, srela ga je. Sa razdaljine od bar stotinu koraka prepoznala mu je način držanja i to kako se dok hoda pomalo zanosi ulevo. Nije ni morala da mu vidi lice niti čuje glas da bi bila sigurna da je to on. Jednostavno je znala. Dok mu se približavala osećala je da joj krv vri i da joj obrazi postaju rumeni.
Kada mu se sasvim približila pomislila je da će umreti. Pozdrava nije bilo. Ispratili su jedno drugo dugim, zbunjenim pogledima. Gledajući ga, ponovo je osetila svaki njegov dodir, čula njegov glas, osetila njegove usne. Setila se svih lepih trenutaka, a koji joj sada deluju kao daleka prošlost, gotovo kao san. Davno je to bilo. Ali to će njenom srcu zauvek biti blisko. Kako se sve više udaljavala od njega pitala se da li je i on osetio isto? Da li se i on setio? Ili je jednostavno zaboravio na nju. Ili je ona za njega sada samo još jedan običan prolaznik, neznanac, isti kao i svi. Nova pitanja navirala su, a odgovora nije bilo. Verovatno ga neće nikada ni biti. Nastavila je da korača pitajući se šta bi bilo da mu se obratila, rekla reč ili dve, ili da ga je zagrlila…
Onda joj je stvarnost blesnula u lice i shvatila je da treba da prestane da razmišlja o tome. “Da je nešto trebalo da se desi, desilo bi se” , tešila je sebe. Sutradan je opet potajno iščekivala njegov poziv i tako dan za danom… ali više se nije tešila. Znala je da više izgovora nema, već samo da srce samo jednom voli.
M. Z.
