U poslednje vreme imala sam priliku da, sa različitim ljudima u različitim formatima, često razgovaram na temu koučinga. Profesionalnog (ali i onog drugog) koučinga.
Radeći sa ljudima, učeći konstantno, čitajući i slušajući učenije i iskusnije od sebe, setila sam se jedne važne istine: za uspešnu komunikaciju i razumevanje, nije odgovoran onaj koji prima, već osoba koja šalje poruku. Dakle, ako je trenutno tako puno nesporazuma, neslaganja i izostanka razumevanja za specifičnosti i svrhu koučing profesije, vrlo je verovatno da su kakofonija poruka, neusaglašenost teorije i prakse, ali i nedovoljno znanja na ovu temu glavni uzročnici stanja u kome se profesija u Srbiji nalazi. Još jedan važan razlog se krije i u činejnici da je koučing profesija (relativno) mlada – tek nešto više od 25 godina u svetu, a kod nas ni čitavih pet.
Ovaj tekst bi mogao biti napisan iz nekoliko motiva: razgraničiti šta koučing jeste, a šta nije; kako prepoznati ko jeste, a ko nije kouč; čemu koučing služi; kada daje najbolje rezultate. Ukoliko vas sve ovo interesuje, sigurna sam da ćete na mnogobrojnim portalima koučing udruženja i edukativnim sajtovima pronaći odgovore. U tekstu ću se dotaći svega ovoga, kako bih podigla razumljivost samog članka. No, to neće biti fokus!
Na samom početku bih volela da se osvrnem na to kako je sve počelo. Većina nas, koučeva, početak koučinga vezuje za Timotija Golveja (Timothy Gallwey), teniskog trenera, koji je svojoj sjajnom edicijom “Unutrašnja igra” osvetlio potpuno novi pristup razvoju pojedinca. Naime, on je radeći sa svojim sportistima primenjivao princip u kome ih motiviše da sami pronađu najbolja rašenja, motivaciju, snagu i način u sebi, kako bi usavršili veštinu i napredovali u igri. To, zapravo, jeste osnova koučinga: ohrabrenje i podrška na putu pronalaženja sopstvenih rešenja sa situacije i izazove na putu rasta i razvoja. Osim pristupa razvoju, Timoti je proesiji dao još nešto: ime. Kako je on bio sportski trener (kouč), cela metodologija nastavlja da koristi taj termin… i time unosi zabunu. Jer, profesionalni kouč nije životni trener. On je KOUČ. Trener vas uči, prenosi znanja, motiviše, zadaje zadatke i osmišljava vaš razvoj na osnovu svog iskustva. Kouč vam pomaže da sami razumete svoje motive, da istražite opcije, odaberete najbolju za sebe i sami sebi zadate domaći zadatak. Ono što im je slično je da obojica rade u najboljem interesu klijenta. Trener radi sa klijentima koji uče, kouč radi sa klijentima koji već imaju znanja i iskustva.
Ja, ipak, volim da se vratim malo dalje u prošlost. Zapravo, mnogo dalje. U drugu polovinu V veka pre nove ere. U vreme kada je Sokrat osmislio i primenio sjajan metod, koji mi danas nazivamo maijetutika (maieutics). Do tog vremena, svi koji su želeli da pokrenu promene ili izvrše uticaj koristili su dobro oprobanu metodu korišćenjem alata iz filozofije i retorike. Uvođenjem novog, alternativnog načina komunikacije: postavljanjem pitanja umesto davanja odgovora, Sokrat je pokrenuo ceo jedan novi metod učenja, koji danas još nazivamo i Sokratovi krugovi ili Sokratov metod.
Ako uporedimo koučing i Sokratov metod, primetićemo da je, zapravo, veoma malo razlika. Oba polaze od pretpostavke da klijent (učenik) u sebi poseduje znanja, rasurse, veštine, iskustva, motivaciju da bi našao rešenje i osmislio način da dodje do željenog cilja. Time što kouč postavlja (pravovremena i sa pažnjom osmišljena) pitanja, on budi želju i otvara mogućnosti za klijenta, koje kouču nikako ne bi morale biti poznate. Jer, svako od nas je odgovoran za svoj život. Svako od nas zna šta i zašto želi i šta je i da li je to najbolje rešenja za nas. Ukoliko bi kouč predlagao rešenja i savetovao, to bi verovatno bilo dobro rešenje (za njega), ali ne nužno i najbolje za klijenta. A svrha rada sa koučem je, upravo, maksimiziranje rezultata, pronalaženje najboljih (ne utešnih!) rešenja za situacije koje nam život i posao nameću.
