Kad objavite knjigu u Srbiji, možete doći u opasnost da se pretvorite u svojevrsnog robota. Čim je knjiga izašla, najbolji i najdobronamerniji prijatelji su mi rekli da ću ubuduće morati da vodim računa kako se ponašam. To me je istovremeno zbunilo i razbesnelo. Ne ponašam se nepristojno ni skandalozno, mada malo skandala možda i ne bi bilo loše da skrenem pažnju na sebe, ko zna? Uvek sam mislila da se ponašam manje-više normalno i nije mi bilo jasno otkud takva upozorenja. Odlučila sam da se ne obazirem na te dobronamerne reči.
Sledilo je novo iznenađenje. “Ne bi trebalo na fejsu da objavljuješ šta misliš o nekim stvarima. Sad si pisac.” Ponovo mi nije bilo jasno o čemu se radi. Zar ne bi trebalo da govorim šta mislim? Moje kolege se ne ustežu od toga, a verujem da ne bi ni trebalo da se uzdržavaju.
Dakle, mogu li išta da radim kao ranije? Mogu li nekad s prijateljima da popijem kriglu piva više ili će neko pomisliti da sam pijandura? Smem li da đuskam u klubu uz omiljene pesme ili će neko reći da sam raspojasana? Moram li prestati da razgovaram sa svojim psom dok šetamo kako neko ne bi pomislio da sam lujka? Smem li da se rasplačem nasred ulice kad me nešto rastuži a da ne ispadnem potpuno neuračunljiva? Kolika je zaista šansa da me neko prepozna na ulici?
