A onda sam jednako brzo shvatila da nema razloga za brigu. Od pisaca se, baš kao i od većine umetnika, očekuje da piju, puše i budu ekscentrični. Zamislite samo rokera koji džogira, pije sokove od ceđenog voća bez šećera i veruje u bezgrešno začeće. Stereotipi su nekad više nego dobrodošli. Zbog toga mi je laknulo.
Međutim, istovremeno me je rastužilo što nikoga ne zanima šta rade pisci, slikari, vajari, baletani i njima slični. U to sam se uverila kad sam htela da promovišem svoju knjigu u jednoj popularnoj emisiji i dobila odgovor da neću biti zanimljiva gošća zato što nisam sa estrade već samo pisac. Dobro, pisci su zanimljivi samo kad dobiju neku nagradu, glumci kad umru ili završe u bolnici, balerine su super ribe i izazivaju bludne misli zbog gipkih tela, baletani su gejevi, slikari su zanimljivi samo kad slikaju peskom, suzama, znojem, kosom i boga pitaj čime, saznajemo da vajari ipak nisu izumrla vrsta samo kad neki strani muzičar kupi skulpturu našeg umetnika, a za arhitekte čujemo samo kad prčkaju po beogradskim trgovima koje nije ni trebalo dirati.
Danas je popularno kriviti rijaliti emisije za katastrofalno stanje u kulturi. Međutim, mogu li samo one preuzeti odgovornost za silno zanimanje koje estrada i skandal-majstori izazivaju? Jeste da se novine i časopisi koji se bave kulturom mogu nabrojati na prste, ali oni ipak postoje iako im tiraž kaska nekoliko krugova za ragom žute štampe. Postoji i nekoliko emisija koje prate kulturu, naravno, u terminima kad gotovo niko ne gleda televiziju. Možda ipak nisu krivi samo loši sadržaji.
