Šta naučiš o ljubavi u dvadesetim što pamtiš za ceo život?

Kasne dvadesete

Kad pomisliš da se bliži trideseta i da to zapravo znači da ulaziš u četvrtu banku, nešto te ubode iznutra – vreme toliko brzo i neumitno prolazi. Osećaš da si još u prvoj mladosti i da je starost još daleko od tebe, ali ipak ti se čini da je trideset jedna ozbiljna brojka i da nisi spremna za toliku ozbiljnost u životu. A ipak, želiš da sve prave stvari, a naročito ljubav, budu tvoja najozbiljnija stvarnost. Spremna si sve da daš za ljubav, ali samo ako je stvarno ljubav – više nisi ni malo raspoložena da izmišljaš ljubav samo zato da bi je osetila. Počinješ da svesno guraš iluzije od sebe, jer ne želiš da posmatraš život kroz ružičaste naočari i ne želiš da ulepšavaš stvari – želiš da one realno budu tako istinite, moćne i prave, da im nikakvo ulepšavanje i nije potrebno. Preispituješ svoje koncepte romantike, veze, seksa, preispituješ svoju snagu da doneseš neke odluke, preispituješ svoju spremnost da u realnom svetu pronađeš prave stvari – jer šta ako su one toliko retke, da ih samo retki pronalaze (i to retko). Ubeđenje prve mladosti – da ti ljubav pripada i da se ona stalno svima dešava i da je sasvim normalno i uobičajeno pronalaziti svoje srodne duše, izgarati u strasti i davati sve za ljubav – u ovom momentu je na svojoj najnižoj tački. Počinješ da razmišljaš o tome da možda treba da se zadovoljiš onim što se nudi, što je dostupno i izvodljivo i počinješ da se plašiš samoće, više nego odustajanja od svojih snova. Ako u kasnim dvadesetim doživiš ljubav svog života, onu koja život deli na pre i posle (a posle je neminovno) imaš velike šanse da odjednom saznaš istinu o ljubavi i bolu – i to onu koja nema veze sa tvojim dvadesetim, nego sa dragocenošću i retkošću pravih stvari u životu.