Naizgled suvišni pridevi u naslovu – stvarna iskrenost, prava veza – na pravom su mestu. Jer, ukazuju na razliku. Govore da postoji nestvarna iskrenost i kriva veza. I da stvarna iskrenost nije održiva u krivoj vezi – jer kriva veza ne može da izdrži snagu stvarnosti istine – kao što nestvarnoj iskrenosti nema mesta u pravoj vezi – snaga prave veze podići će istinu na nivo stvarnosti. Kad postoji veza koja je prava – konekcija na nivou duša – a izostaje stvarnost, jer akteri nisu pravi sami sa sobom, ili jedan od njih nije i ne uspeva da postane to što jeste, nastaje stravična patnja, jer nešto mora da nosi snagu istine, a očaj je svakako vrlo autentičan.
U pravoj vezi, bez stvarne iskrenosti, mnogo naučite o snazi i istini. Steknete snagu da podnesete istinu da ne možete ništa da uradite snagom svoje stvarne iskrenosti, ako drugo biće ne poznaje sebe, ne pronalazi svoju istinu i ne uranja u dubine duše, ostajući radije na suvom. Na strani ega. Onoj poslovičnoj, sa čije visine ako skoči, može da pogine.
Poznato? Ah, vidim taj gorki poluosmeh na usnama, dok se pogled smrkava, vidim taj izraz na tvom licu, kao da gledam u ogledalo.
To je lice onog koji je dao sve od sebe. A onda je nastavio da daje i daje i daje, do apsurda, do besmisla, do raščovečenja. Onog koji je razornom snagom svoje iskrenosti udario u zid i slupao se. Koji je pričao najuzbudljivije priče i pevao najljubavnije pesme gluvima. Slikao najšarenijim bojama bajkovite oblike pod zlatnim suncem i bledim mesecom slepima. Dotakao je njihovo srce, ali duše ga nisu čule i nisu ga videle, gluvim ušima i slepim očima. A srca su se uznemirila, zakucala brže, osetila strah od uranjanja u nepoznate svetove boja i zvuka istine i dala se u beg. Na suvo. Gore, na stenu. Tamo gde je dovoljno visoko da se pogine ako padneš, a ipak je bezbednije nego da zaroniš u sebe, da spoznaš stvarnu istinu, da budeš pravo biće i imaš pravu vezu sa drugim bićem.
