Upoznajte Stefana Žarića, kustosa mode u Artis Centru i donedavno gostujućeg istoričara mode u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, gde je kustosirao prvu izložbu visoke mode u Srbiji, tačnije izložbu kreacija Žan-Pola Gotjea. Stefan se bavi istorijom mode i njenom muzeologijom, o čemu svedoče nagrade i stipendije Vlade SAD, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za najbolji master rad iz istorije umetnosti, britanske Asocijacije istoričara mode, Evropske komisije IKOM-ovog Komiteta za kostim, Geti fondacije, priznanje Mladog heroja kulture i umetnosti, kao i angažmani na konferencijama, izložbama i muzejima mode širom zemlje i sveta.
Autor je prve studije o muzeologiji mode u Srbiji, a zatim i knjige posvećene Mileni Pavlović Barili kao modnoj ilustratorki čije je ilustracije Evropska asocijacija za modno nasleđe prepoznala kao jedinstveno modno nasleđe Evrope. Studije komparativne književnosti, istorije umetnosti i semiotike pohađao je na univerzitetima u Srbiji, SAD i Estoniji, a trenutno pohađa doktorske studije engleske književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu – gde se bavi odnosom engleske književnosti i mode. Saznajte šta za Stefana predstavlja savremeno odevanje, da li smatra “da odelo ne čini čoveka”, ko su dizajneri za koje smatra da su pomerili granice umetnosti I odgovore na mnoga druga interesantna pitanja.
WANNABE MAGAZINE: Za početak, hvala ti na ovom intervjuu! Kako si? Kako je, i da li je, ovaj neobičan period uticao na tebe i prirodu tvog posla?
STEFAN: Početkom prošle godine dobio sam stipendiju koja je trebalo da mi obezbedi da svoju akademsku i profesionalnu karijeru nastavim u San Francisku. Nekoliko nedelja kasnije, gledao sam kako svet koji poznajem i budućnost koju sam želeo za sebe nestaje pred mojim očima, što me je pogodilo preko granica koje sam mogao da podnesem. Ipak, nisam imao izbora nego da istrajem, kako bih se koliko-toliko oporavio od vrlo bolnih psihičkih i emotivnih teskoba. Upisao sam doktorske studije engleske književnosti, učestvovao na prvoj regionalnoj konferenciji posvećenoj muzeologiji mode i onda je usledilo nešto veličanstveno – kustosiranje prve izložbe visoke mode u Srbiji u Muzeju savremene umetnosti, te angažman u Muzeju Vojvodine na izložbi obuće. Mart prošle godine mi deluje kao u prošlom životu, a meni je drago da sam uspeo da istrajem. Moda me je, u tom smislu, zaista održala u životu.
WANNABE MAGAZINE: Studirao si istoriju umetnosti i komparativnu književnost na Koledžu umetnosti u Minesoti. Kako je došlo do tvog interesovanja i kasnijeg opredeljenja specifično za istoriju kostima i mode?
STEFAN: U Srbiji i dan danas, i pored mnogih izložbi mode te potreba studenata, muzeja, publike i različitih stručnjaka, katedra za istoriju umetnosti ne nudi ni jedan jedini predmet iz istorije dizajna – modnog ili bilo kog drugog. Ono što mi je uskraćeno ovde potražio sam na drugom mestu, a programi istorije umetnosti u SAD obogaćeni su raznolikim predmetima i pristupima koji izlaze izvan okvira prevashodno evropske i srpske arhitekture i slikarstva koji se izučavaju i kod nas. Proučavanje istorije mode tokom studija je za mene bilo i zona komfora i izlazak iz nje. Da budem subjektivan, proučavanje mode mi je uvek pričinjavalo toliko lepote i radosti, a posle sam to nadogradio i željom za drugačijim, jedinstvenim, kao i željom da se kroz poručavanje i izlaganje mode demokratizuju različita društvena iskustva o kojima nedovoljno govorimo u akademskoj i muzejskoj javnosti Srbije.
WANNABE MAGAZINE: Čini nam se da su moda i zapravo kultura odevanja često suviše površno posmatrani. U čemu je za tebe značaj odevanja?
STEFAN: Smatram da izbor odeće nikada nije slučajan, čak i kada tom izboru pristupamo nemarno ili čisto funkcionalno. Svaki čin odevanja ili modiranja jeste i čin ukrašavanja – tela, ali i naše svesti o istom i podrazumeva konstrukciju identiteta. Uvek govorim da moda suštinski ima samo dve funkcije: da otkriva ili skriva naše identitete, i u tome je za mene njen najveći značaj, jer može da bude diskriminativna koliko i inkluzivna.
WANNABE MAGAZINE: „Odelo ne čini čoveka“. Ipak, da li je to uvek istina? Ili odećom zapravo komuniciramo, a da toga nismo ni svesni?
STEFAN: Odećom uvek komuniciramo, ona je, takoreći, druga koža, odraz našeg identiteta prema svetu. To činimo i podsvesno i svesno, ali uvek komuniciramo. Diskriminacija, predrasude, pretpostavljanje nečijeg identiteta, pa čak i različiti oblici rasnog, seksualnog ili rodnog nasilja često su izazvani predstavom koja je formirana preko odeće. Dakle, odelo ne samo da čini čoveka, već je odelo čovek sam. Mi smo jedina živa bića koja imaju svest o ukrašavanju zarad ukrašavanja samog po sebi. U tom smislu, odevanje je integralno za našu vrstu.
WANNABE MAGAZINE: Kolekcionar si specifičnih vintage odevnih komada. Koji se to komadi nalaze u tvojoj kolekciji i koji od njih je „glavna zvezda“?
STEFAN: Volim komade visoke mode koliko volim i komade sa Najlon pijace ili bakinog garderobera na selu. U emotivnom smislu, za mene je najvrednija haljina iz 70-ih našeg dizajnera Bernata Klajna. Nedavno sam nabavio i kaput Azedina Alaje iz 90-ih, a od „kolekcionarskog“ dela mog (izuzetno velikog garderobera) najviše volim autentične naočare kakve je nosio i Iv Sen Loran i Barberijeve cipele. Tu su i komadi Mekvina, Mijakea, Vestvudove, Diora, Lanvin, Prade, Gučija, te domaćih dizajnera poput Zvonka Markovića i Aleksandre Lalić.
WANNABE MAGAZINE: Održao si predavanje o svetski poznatom srpskom dizajneru tekstila, Bernatu Klajnu, u okviru Centra za jugoslovenske studije – za kojeg u Srbiji, nažalost, malo ko zna. Kaži nam nešto više o Bernatu i zašto smatraš da je on značajna figura u svetu dizajna?
STEFAN: Rođen u Senti 1922. godine, Klajn se sredinom veka odselio za UK, odnosno Škotsku, gde se danas smatra ocem škotske tekstilne i modne industrije. Za mene, odnosno za istoriju srpske mode je značajan jer je aktivno inkorporirao poetiku domovine – boje, oblike, emocije – u svoj modni i tekstilni dizajn. A za svet je pak značajan jer bez njega ne bi bilo čuvenih odela od tvida Koko Šanel kakvo je nosila i Džeki Kenedi. Tvidom je snabdevao i Diora, Balensijagu, Ninu Riči, Sen Lorana, Gi Laroša, Kardena, nama dobro poznata imena svetske mode. Nadam se da će moje predavanje kao i budući angažmani podići svest o važnosti baštinjenja mode u Srbiji i srpske mode u svetu, poput Klajna ili Roksande Ilinčić, i doprineti pozitivnom kreiranju nacionalnog identiteta.
WANNABE MAGAZINE: Pored Bernata, postoje li još neke ličnosti iz srpske, odnosno jugoslovenske istorije mode o kojima bi trebalo da znamo više?
STEFAN: Makedonac Marjan Pejoski koji je kreirao čuvenu „Labud“ haljinu za Bjork, Slovenac Alan Hranitelj o kom takođe u Srbiji malo znamo, potom profesorka Anđelka Slijepčević koja je kod nas i osnovala katedru za savremeno odevanje, a pedestih radila za Lanvin i jugoslovenskoj modi podarila Diorov „New Look“. U Hrvatskoj bih izdvojio Ružicu Nenadović-Sokolić i Igora Galaša.
WANNABE MAGAZINE: Ko su svetski modni kreatori koji su po tebi pomerili granice mode zauvek? I da li bi mogao da odabereš jednog ko bi po tebi bio najznačajniji među njima?
STEFAN: Istorija mode, kao i svaka istorija, svoj osnovni narativ bazira na najdominantijim fenomenima, i u tome je vrlo zapadno-centrična i vrlo belački orijentisana. Ipak, to nas ne sprečava da je prekrojimo alternativnim i marginalizovanim fenomenima, i time je istovremeno i obogatimo. U tom smislu, pomeranje granica mode u kontekstu dizajnera funkcioniše na nekoliko nivoa: tehničke inovacije, kontroverzne ličnosti, netipične teme, destabilizacija rodnih ili rasnih stereotipa, izbor materijala, geopolitički kontekst i drugi. Neki dizajneri su uspeli da pomere granice u svim domenima, neki u pojedinim i gotovo je nemoguće izdvojiti jednog, ali ako baš moram, neka to bude Kristijan Dior, iako ga lično ne favorizujem.
WANNABE MAGAZINE: Morali smo ovo da te pitamo – u čemu leži čar puff rukava i koja je njihova istorija?
STEFAN: Puff rukavi su moja najveća opsesija i često kažem da ko ne voli puff rukave ne voli ni ljude. Puff rukavi su tekovina renesansnog kostima da bi najveću popularnost dosegli krajem 19. veka, te tokom 80-ih godina 20. veka, prevashodno zahvaljujući venčanici Dajane Spenser. Za mene oni oličavaju pobedu estetskog nad utilitarnim, pa je moj omiljeni hobi praćenje savremenih modnih kolekcija i lociranje puff rukava u njima. Iskreno, voleo bih da ih viđamo više na ulicama, ali i na modnim pistama. Poslednji puff momenat koji me je oduševio je nastup dreg kraljice Simon u rijalitiju Ru Paul’s Drag Race u božanstvenoj plavoj haljini sa dugačkim puff rukavima. Kako neko ko nosi puff rukave može biti zla osoba?
WANNABE MAGAZINE: Koga bi izdvojio od modnih dizajnera, ili pak dizajnera obuće, aksesoara ili tekstila sa domaće scene, kao nekoga čiji rad bi trebalo da ispratimo?
STEFAN: Moji favoriti su uvek Aleksandra Lalić i Vesna Kracanović. U poslednje vreme opsednut sam brendom kardigana i džempera sa puff rukavima Maridruna i pletenim cipelicama od palminog lišća brenda Bulibasha. Sjajne autfite za Wannabe priredile su moje prijateljice, dizajnerke mlađe generacije, Ivana Vorguca i Nevena Ivanović – Ivana inspirisana našim paganskim pokladnim kostimima od vune i krzna, a Nevena vezom i formom muških narodnih nošnji. Tu bih izdvojio i Galu Borović, koja na sjajan način spaja goth i estetiku 90-ih, apsolutno bombastične reciklirane kapute Ane Trošić Trajković i Đorđa Baščarevića u kom lično vidim Drajza van Notena naše modne scene. Budislava Krnojelac Keković, Jasmina Vujović, Ana Ljubinković, Sonja Krstić su imena koja se podrazumevaju. Od obuće bih izdvojio Magdalenu Klašnju i atelje RISH, a jedno lokalpatriotsko vojvođansko otkriće mi je novosadski brend Iznad A.
WANNABE MAGAZINE: Tema tvoje doktorske disertacije je Šekspir i moda, ali si i pored ove teme sve druge ispite na studijama engleske književnosti takođe posvetio modi: odnos gotskog romana i Aleksandera Mekvina, problemi prevoda modnih termina u romanima Džejn Ostin, itd. Kako je došlo do toga da si odabrao baš ovu temu, i koje su tvoje najdraže specifičnosti ženske mode u engleskoj književnosti?
STEFAN: Iako ne deluje tako, pojedini fenomeni engleske i američke književnosti slabo su ili gotovo nimalo izučavani kod nas. O Šekspiru je pisano iz različitih perspektiva dok je Džejn Ostin često skrajnuta kao žensko pismo, ali im u domaćoj naučnoj javnosti nikad nije pristupljeno kroz studije istorije i teorije mode. Za Šekspira sam se odlučio jer sam želeo da zagrizem nešto veliko i izazovno što deluje strašno, a kostimi Tjerija Maglera za Magbeta su u tome presudili. Dok je o samim kostimima u Šekspirovim delima pisano na Zapadu, ja želim da u domaćoj javnosti pokrenem bavljenje Šekspirom u kontekstu mode – mode njegovog vremena, mode u njegovim delima, ali i savremenim modnim tumačenjima Šekspira koja nisu nužno kostimografska. Što se tiče opusa Džejn Ostin, za njegovo razumevanje je moda integralna. Englesko društvo 18. i 19. veka izgrađeno je na tekstilnoj i modnoj industriji a putem izbora odeće komuniciralo je svoj društveni, materijalni ili bračni status. Mekvin je, s druge strane, bio poptuno uronjen u folklornu i gotsku književnost.
WANNABE MAGAZINE: Dve reči – Aleksandar Mekvin. Kaži nam svoju analizu njegovog rada i koje njegove revije i modne momente ne bi nikako trebalo da propustimo?
STEFAN: Trenutno me najviše okupira njegova veza sa kanonom engleske književnosti. Njegova diplomska revija bazirana je na književnom liku Džeka Trboseka, pristup krojenju je potpuno dikensovski, a struktuiranje pojedinih revija i kreacija bazirano na delima Stivensona, Velsa, Šelijeve, Poa. Od revija bih izdvojio njegovu debitantsku reviju za Živanšija „Zlatno runo“, baziranu na antičkim mitovima, a za razliku od mnogih modnih kuća, Mekvinova naslednica Sara Barton izvanredno rekontekstualizuje Mekvinovo nasleđe u svom dizajnu, za razliku od recimo Marije Gracije Čuri i modne kuće Dior. Preporučujem svima dokumentarac o Mekvinu jer je jedan od boljih, ako ne i najbolji modni dokumentarac koji sam pogledao.
WANNABE MAGAZINE: Kustosirao si izložbu poznatog kreatora Žan-Pola Gotjea „Ljubav je ljubav: radost venčanja za sve“. Za sve one koji su propustili ovu jedinstvenu izložbu, šta je ključno što bi trebalo o njoj da znaju?
STEFAN: Izložba kreacija Žan-Pola Gotjea – kažem kreacija a ne venčanica jer je svega trećina izloženih predmeta u stvari bila venčana moda – izuzetno je važna zbog nekoliko stvari. Ona je prva izložba visoke mode u Srbiji, prva izložba posvećena jednom stranom modnom kreatoru, ali i prva izložba mode u Muzeju savremene umetnosti u kom je održana. Videli smo da se takozvana stručna javnost, koju uglavnom čine istoričari likovne umetnosti te likovni kritičari, vrlo negativno opredelila prema ovoj izložbi, smatrajući da takvoj izložbi odnosno modi nije mesto u muzeju uopšte, ili da joj je mesto isključivo i samo u Muzeju primenjene umetnosti. Sa druge strane, mojim kustosiranjem izložbe želeo sam da demokratizujem samu izložbu koja slavi različitosti putem mode. Tematska vođenja trajala su rekordna tri meseca, a svako vođenje posvetio sam različitim temama: film, kulturna aproprijacija, muze, religija, jednakost, muzeologija mode itd. Sa sigurnošću mogu da kažem da je vođenjima prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi što pokazuje vrlo otvoren, ali ništa manje kritički stav publike prema modi u muzeju.
WANNABE MAGAZINE: Koje su tvoje omiljene kolaboracije između modnih kuća, odnosno kreatora i poznatih umetnika?
STEFAN: Moda i umetnost su neraskidivo povezane, i sasvim je logično da su se iz susreta ove dve umetničke prakse rodile mnoge izvanredne saradnje i ostvarenja, poput recimo saradnje Elze Skjapareli sa Dalijem ili Koko Šanel sa Koktoom. Odnos mode i umetnosti bio mi je ujedno i polazna tačka za bavljenje modom na studijama istorije umetnosti. Mnogi kreatori su bili inspirisani različitim fenomenima istorije umetnosti, ali ako ćemo da se baziramo na aktivnom odnosu kreatora i umetnika, tu bih izdvojio Mekvina i Demjana Hirsta, potom Mekvina i Bjork, Blanika i Sofiju Kopolu, Rikarda Tisija i Marinu Abramović, Luku Gvadaninja i Rafa Simonsa, i definitvno omiljenu saradnju između Rei Kavakubo i kompozitorke Olge Nojvrit na kostimima za „Orlanda“ u Bečkoj operi. Od onih malo „starijih“, saradnja između Živanšija i Odri Hepburn je neprevaziđena.
WANNABE MAGAZINE: Autor si knjige posvećenoj našoj umetnici Mileni Pavlović Barili. Zašto je Milenin rad značajan i zašto bi današnji modni ilustratori trebalo da znaju više o njenom opusu?
STEFAN: Modne ilustracije Milene Pavlović Barili bile su tema mog master rada, pisanog na studijama semiotike u Estoniji, a odbranjenog na seminaru za istoriju moderne umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za rad sam potom dobio i jubilarnu nagradu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za najbolji master rad iz istorije umetnosti, a isti onda realizovao i kroz knjigu i izložbu. Milena se modnom ilustracijom bavila čak čitavu deceniju pre nego što je naslikala prvo ulje na platnu, a mediju modne ilustracije ostala je verna do kraja života, kada je i ilustrovala za američki Vog. Njene modne ilustracije su enciklopedijski primer istorije mode prve polovine 20. veka i kao takve mogu biti izuzetan izvor našim modnim ilustratorima. Upravo iz tih razloga knjigu sam učinio dostupnom svima u PDF formatu za besplatno preuzimanje online, kako bi se stvorila sinergija između različitih modnih delatnika, a istorija srpske mode počela da dobija svoj oblik i tretman kakav zaslužuje.
Produkcija: wannabemedia.rs
Fotografija: Alek Živković
Odevni komadi: Nevena Ivanovanović NEO i Vorguca Clothing
Pitanja: Jovana Pantić
