Kučka raspolaže magičnom papučom, krojenom po meri muškarca. Tako da ne oseti koliko je spljeskan, kako se njime vešto rukuje i kako nema dva minuta slobodnog vremena da bi uživao u onoj deklarativnoj slobodi, u koju se kučka kune.
Ubih se pokušavajući nešto da naučim od njih, ali sve što uspevam je da im se divim do imbecilnosti. Najdalje dokle sam stigla u pokušaju da izdresiram unutrašnju kučku je da papuču nosim u zubima. I da mašem repom, kad vidim gazdu. I da legnem kad mi kaže: “Lezi!”. A najređe kaže “lezi”, majku mu sadističku!
Zastranila sam načisto, vidim.
Ja sam izdajica i sramota za sve kučke moga roda, i čak i u trenucima najvećih dometa (kad mi neko kaže: “Baš si kučka!”) ja od zadovoljstva komplimentom počnem da predem. I ode sve u peršun.
Zato što, da biste išta postali, morate imati u sebi materijal od koga ćete početi. Alat čini zanat, slažem se, ali građa čini gradilište i nema tog viska i mistrije kojima ćete umutiti jaja.
Ako imate “kučka gen”, gazdovanje umesto gazde ići će vam sasvim prirodno. Imaćete tako budnu pažnju, zahtevne navike i gust raspored, da će gazda vrlo brzo prilagoditi sve svoje obaveze vašim potrebama za redovnom šetnjom, kupovinom kitnjastih povodaca i vašoj neobuzdanoj želji da mu donosite štap.
Kučka je muškarčev najbolji krotitelj.
Ako ovo liči na “pas je čovekov najbolji prijatelj” to je samo zato što kučka zna šta radi.
Rispekt, kučke. Carice ste. Ali, mjauuuuu, bre!