Nemam ništa. Stojim pred tobom puna golotinje. Senka pod pazuhom, modro pod očima, koža nategnuta i namreškana, talasa po meni poput pustinje. Brazde, rupice, belezi – malene zastavice strateški pobodene da označe bitne pozicije nemanja.
To je stomak, u njemu nema mladunaca. Dojke bez mleka. Bradavice izvežbane sisanjem, crvene i krupne maline bez namene. Sedlo na leđima iznad zadnjice, bez jahača. Tamna pukotina među butinama iz koje ne krvari, ne izlazi, ne ulazi. Besmislene noge bez koraka. Ruke bez pokušaja da zagrle golotinju pred tvojom procenom. Vidiš? Nemam mladost, nemam budućnost, nemam ništa. Vidiš.
A sada gledaj slušanjem.
Svakako ćemo potrošiti svaki udah koji nam je dodeljen. Zato dišimo srcem
Obrati pažnju na disanje. Ne tako, slušaj mene. Ovako zvuči neko ko ume sa vazduhom. Dišem kao povetarac među borovim iglicama. Udah, treperi zelenilo. Pauza, pada šišarka. Izdah, milovanje sićušnih oštrica, pauza, opet šišarka. Hajdemo zajedno. Vrhom pluća, lagani udah, stani, oslušni kotrljanje, šumeći izdah, naježi se, kotrljanje. Vidiš? Tako.
A sada dublje.
Dišemo kao drvo. Udah, koren, stablo, krošnja izdah, pauza bez daha, pa nazad, udah krošnja, stablo, koren izdah, bez daha duboko u vlažnoj zemlji, tako, pa opet udah kroz koren… Dobro. Dišemo kao drvo, duboko, sočno, protočno, šumno. Slušaj kako šumi u ušima. Slušaj puls. U slepoočnicama, u vratu, u člancima, među nogama, na vrhu temena.
Svuda pod pustinjom kuca srce. Pod golom pustinjom, golo srce. Udah i izdah oblikuju dine na površini. Plima i oseka krvi u nehajnom ritmu i povremenoj aritmiji mere mi vreme.
Koliko puta u minutu? Ah, mnogo. Koliko još? O, nedovoljno.
Vreme je vazduh.
Lepota je disanje.
Udahni, otruj se.
Pipni mi srce. Kako se grči kad ga stisneš tako. Toliko si grub. Ne guraj prste u te rupe, samo pomiluj. Kako ti se trza ruka kad štrcne mlaz krvi! Smeta ti golotinja?
Ali ja nemam ništa da obučem. I ništa da skinem.
Zatrovana vremenom, dubokog korenja i pustinjske kože, dekorisana fontanom srca.
Usudi se, posegni.
Napij se, dodirni, najedi se.
Jer to je ništa. Samo život.
Goli život.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
