Neke bitne muškarce u svom životu nikada ne bih doživela i zavolela da ih nisam startovala. Neke druge nikada ne bih ni srela, da oni nisu startovali mene.
Meni je normalno da pokažem interesovanje, umesto da smišljam kako da mu skrenem pažnju i da čekam da njemu padne na pamet da bi možda tu nešto moglo da bude, a zatim još da čekam da me nekad ubaci u raspored između piva i fudbala.
Uvek mi je bilo normalno. Verovatno sam tako uplašila i oterala neke muškarce koji su mogli da budu posebni u mom životu, ali to je pre svega ispit. Ako on ima petlje da odgovori na moj izazov, ako se ne oseća ugroženo što se stvari ne odvijaju na tradicionalan način, onda ima šanse da je stvarno poseban. Takođe zaslužuje poštovanje i ako tačno zna da nije zainteresovan i ume to da saopšti jednostavno i neposredno, parirajući načinu na koji je startovan.
Mrzim gluposti i ovo je moj filter. Važi u oba pravca. Ako mene neko startuje, u stanju sam da odmah odgovorim. Neko me zainteresuje iz prve, a nečiji start me odmah odbije. Nekom dam šansu, nekome ne, a nekome dam sve.
I očekujem da budem tretirana barem na isti način, kad se odvažim da nekome priđem. Očekujem da taj neko zna da li bi i šta mogao sa mnom i hoće li da se upušta u to.
Možda previše očekujem.
Neposrednost je nešto na šta ljudi uglavnom nisu navikli, zbunjuje ih i plaši. Ne uklapa se ni u jedan socijalno priznat i oproban model ponašanja, osim na porno nivou. Ali tada je to neotesanost, a ne neposrednost.
Postoji milion kulturnih načina da lepo pitate šta možete dobiti i da izrazite svoju naklonost i interesovanje, tako da ne mogu biti shvaćeni pogrešno.
