Ma, ne znam više koliko puta sam čula ogorčeno žensko pitanje “Šta je, bre, ovim muškarcima?” A postavljaju ga i klinke, i devojke, i zrele žene u istim situacijama. Kad je njima, to jest, nama, nešto što je očigledno, jasno i prosto, toliko očigledno jasno i prosto, koliko je za njih skriveno, nejasno i komplikovano. Na primer, pitanja emotivnog odnosa, zajedništva, povezanosti seksa i emocija, poverenja i partnerstva. Mislim, praktično, sva pitanja koja se tiču povezanosti. Mi žene smo u dnevnom kontaktu sa svojim emocijama i stanjima i veza između PMS-a i neopranih sudova nam je jednako jasna i dostojna uvažavanja kao njima veza između fudbala i piva.
I kako da se ne zaprepastimo kad usred našeg PMS-a oni uopšte ne obrate pažnju na prljave sudove, nego jednostavno odu sa društvom na fudbal i pivo?! Ma ne ponesu ni đubre da bace, ni ne pogledaju nas u oči, a kamoli da nas zagrle i poljube. Samo doviknu s vrata “Odoh!” i zbrišu.
Zajedno smo i lepši i jači
Ista stvar se ponavlja i tokom naših plodnih dana. Umesto da nataknu dva kondoma i bace se na seksualne vratolomije onda kad smo mi najnapaljenije i najspremnije možda i na kojekakve ustupke i perverzije, koje inače ne volimo, oni nešto promrmljaju o nimfomaniji, ne pogledaju nas, ne poljube i ne zagrle, nego zbrišu na… Bilo šta. Neka se to zove fudbal i pivo, makar se ticalo samo muškog blejanja uz kafu, ili poslovnog projekta sa drugarima i kolegama, izbeglicama iz kandži PMS-a i PD-a (plodnih dana).
Oni beže, a mi besnimo.
Oni beže zato što znaju da ćemo da besnimo.
Oni nikad ne izbegnu to da besnimo na njih, kad tako pobegnu.
Pa šta im je, bre?
Kako ne kontaju da će sa 15 minuta pažnje i razumevanja ili pola sata strastvenog seksa, kupiti 100 kilometara fudbala i piva, i izbeći sate otrovne zajedljivosti, prebacivanja, dramljenja i kenjkanja?
Zašto posežu za ljubavnicama i jednovečernjim kombinacijama, kad od nas, svojih devojaka i žena, mogu da dobiju sve što hoće, samo ako ljubazno i odlučno zatraže u pravom trenutku (usred plodnih dana, posle 15 minuta pažnje, a za vreme polusatnog strasnog seksa)?!
Mislim, šta im je, bre?
Oni osećaju nepodnošljiv pritisak kad im se, umesto fizikalija i finansija, traži nešto tako nerazumno, imaginarno i neuhvatljivo, kao što je pogled u oči, ili pažnja, ili strast.
Oni se vređaju kad im predočite razliku između izgaranja i gimnastike. Slatkog, razbijačkog seksa i karanja. Vođenja ljubavi i jebanja.
Uvreda je u tome što razlika postoji, očigledna je i krajnje praktična i što oni to dobro znaju, a mi baš moramo da im stajemo na žulj i zameramo im što su jebači u trenutku kad su nam potrebni kao posvećeni ljubavnici.
“Razbio sam je, svršila je deset puta!”, misli prosečan alfa mužjak (kao i natprosečan), hraneći svoj ego džank fudom, ne primećujući da joj nije nijednom tokom razbijanja rekao koliko mu se sviđa što je tako divlja i koliko je lepa, a kamoli koliko je voli i obožava, i divi joj se.
A ako je, ipak, sve bilo kako ona želi i ako je posle seksa palo još i neko druženje, zezanje, gledanje filma, spremanje klope i, uopšte, jedno kompletno partnerstvo, sledeći put će vam to biti uskraćeno.
Pobogu, zašto?
Jer muškarca to vezuje, apsorbuje i usisava. To naše obožavano zajedništvo. Jer se seća kako je prošli put bilo lepo i plaši se da će ga to razmekšati i zauvek staviti pod papuču. Pa onda sledeći put dobijete polovičan tretman, a on veče završi na fudbalu i pivu. Iako zna da vas je ostavio nezadovoljnu, on će sebe (i drugare sa piva) ubeđivati da vas je razbio i da je to, bre, svakoj normalnoj ženi dovoljno, a da on kao muškarac ima i druge potrebe osim da razbija ženu, a možda će promrmljati i nešto o nimfomaniji i o tome kako žene nikad nisu zadovoljne i nemoguće ih je razumeti.
I još ako je uspeo da izgubi iz vida i PD i PMS, pa vam je usred PD-a pružio površan i polovičan tretman, a usred PMS-a pokušao sa gimnastikom, oba puta preskočivši obaveznih 15 minuta pažnje potrebne da se udubi i provali koji vam je sada kurac, e, onda misli da ima svako pravo da se pita koji vam je sada kurac i šta, bre, vi hoćete uopšte?! I da odgovor pronađe u svom mužjačkom, naslednom pravu na fudbal i pivo. A vi se pušite. Ionako ćete da dramite kad se vrati. Ili ćete ga pozvati da mu dramite, dok drugari okolo prave grimase razumevanja i gestove odjebavanja. Svaki pravi muškarac u slučaju sklonosti svoje ženke da tako bezobrazno traži svoja prava, prosto isključi telefon. I mozak. Odmah zaboravi šta ga čeka kad se ponovo sretnu. Ili se oni prosto tako spremaju za okršaj. Kad ćete već da mu pokvarite svako zezanje, onda bar može da se isključi na par sati i da napuni baterije.
I kako sad, od onog našeg “Šta je njima?” dođosmo do onog njihovog “Ma šta one hoće?”?
Pojma nemam.
Ali jedno je jasno. Dokle god nismo spremni da odgovaramo na nezgodna pitanja, da dajemo ono što se traži, onako kako se traži, da razgovaramo i pregovaramo u pokušaju da stvarno shvatimo stanje i osećanja onog drugog, a ne da iskamčimo dobit za najmanju cenu, dotle ćemo mi da besnimo, a oni da beže.
Šta nam je, bre?
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
