Među poslednjima koji su otišli iz mog najbližeg okruženja, je moja koleginica sa porodicom. Nisu se ni oni tek tako pokupili i otišli, pravili su pripreme jedno dve godine. Rođaci su ih prihvatili u Švajcarskoj, odmah su počeli da rade, deca da idu u školu. Mojoj koleginici je teško. Iako je u uskom porodičnom krugu svojih najmilijih, fali joj domaće sunce – ljudska toplina, nehajna kultura, dnevna rutina, prijatelji. Teško joj je da nauči jezik. Deca prošprehala nemački, ona nikako. Oseća se kao gluva i slepa među ljudima koje ne razume – ne može ni film na TV-u da pogleda. Otpor? Tuga? Strah? Sve zajedno. Zna ona da će se prilagoditi, samo ne može tako brzo. Mora da odboluje. Strah je kad se bude prilagodila da će zaboraviti sve što je ovde bila i volela. Deca već jesu, mužu nije teško – on se oslanja na nju – a neko mora da čuva u sebi toplinu svega što je tolike godine bilo dom. Potpuno je razumem. Ja ne bih mogla.
Moj bliski prijatelj je slobodni strelac u svakom smislu. Od horoskopa, pa nadalje. On stalno nekud ide i vraća se. Nakon što sam se peti-šesti put za ovih desetak godina, koliko se družimo, oprostila od njega, sad već i ne pomišljam da ga stvarno više neću videti. Niti se nešto navikavam da ga stalno viđam. Kad ode – srećan put, kad dođe – dobrodošao. Ja sam tu, uvek će me naći.
Moja sestra, svetska putnica, živela i radila par godina u Portugaliji. Vratila se. Ima svoj stan, ima posao, iz Portugalije nije mrdnula dok je tamo bila, odavde stalno negde ide. Tražila je ne samo sebe, nego i svoju srodnu dušu, dosta temeljno, po raznim zemljama. Kod kuće je sačekalo sve što je ostavila. I čovek, koji ipak jeste njena srodna duša, iako ne na onaj način kako je ona to zamišljala dok je tražila. Sada je zadovoljna svojim životom, koliko god to žena može da bude – nikad nije sve savršeno, ali kad manjkavo postane prihvatljivo, zadovoljstvo preovlađuje.
