Rastegnuti do krajnjih granica tolerancije i razumevanja, otkrićemo da tolerancija i razumevanje ipak imaju granice.
Zapitaćemo se kako možemo da budemo tako nemilosrdni prema sebi i nije li krajnje vreme da nešto od sopstvene emotivnosti i senzitivnosti usmerimo na očuvanje sopstvenog zdravlja i integriteta.
I onda ćemo shvatiti čemu nas uče drugi teški bolesnici. Usredsređeni na sebe, uvereni da sunce sija iz njihovog dupeta, da kosmos počinje i završava se sa njihovim hoću i neću, sviđa mi se i ne sviđa mi se, može i ne može, oboleli od egomanijaštva uče nas osnovama sebičnosti. Bolesna sebičnost je kao karikatura na osnovu koje možete da shvatite kako izgleda zdrava sebičnost, koja udružena sa emotivnošću može da postane bezgranična ljubav prema sebi.
Ne brinite, to nas neće izlečiti od emotivnosti. Ali pomoći će nam da biramo na šta usmeravamo svoju empatiju. Da odaberemo lakše i izlečivije pacijente.
Napredak će se očitovati upravo u izboru pacijenata. Svaki sledeći lakši slučaj, do koga naš senzibilitet dopire i koji reaguje sa zahvalnošću, ljubavlju i oživljavanjem sopstvenog duha, umesto samoživog kačenja na nas i bezobraznog ispijanja naše energije, daće nam signal da napredujemo u samoljubavi.
Kad nas neko prozove da smo sebični, jer smo postavili granice tamo gde on nije navikao da oseti ikakvu prepreku našoj dostupnosti, znaćemo da smo se primakli izlečenju najviše moguće.
Emotivnost se neće izlečiti, na sreću, ali može se izlečiti bolesno traćenje emotivnosti na uzaludne i unapred propale projekte.
