Postoje stvari za koje mislimo da ih u životu moramo uraditi ili videti. U zavisnosti od sklonosti i senzibiliteta na must do/see listi svakoga od nas nađe se ponešto s repertoara retkih prirodnih lepota, velikih spomenika kulture i avanturističkih poduhvata koji će učiniti da se osećamo posebno živim budući da svakodnevica ponekad ozbiljno umrtvljuje – Tadž Mahal, Luvr, Toskana, pustinja il’ prašuma, skakanje padobranom, ronjenje oko koralnih grebena, splavarenje opasnim brzacima…
Na mojoj listi prvo mesto uvek stoji rezervisano. Za Madonu (Madonna). Madona je za mene must see svaki put kada je na turneji. I ne, jedanput nije dovoljno. Kao što je i Luvr jednom k’o nijednom (mada, naravno bolje jednom nego nijednom) i njoj se morate vraćati svaki put iznova.
A ona je i force of nature i kulturna znamenitost, a i avantura. Sve to zajedno i sve to odjednom. Avantura, ne samo zbog toga što je bolje da budete fizički spremni za ovo putovanje i iskušenja koja vas na njemu čekaju. Da k’o Ber Grils (Bear Grylls) izdržite sate po vrelom letnjem suncu, provedete dan na biskvitu ili dva, multivitaminskoj šumećoj tableti koju ste popili odmah ujutru uz tri, umesto uobičajene jedne doze kafe, kako biste se predozirali kofeinom, a i, pardon my French, israli se blagovremeno jer ne d’o bog da vas potera dok ste u redu u kome ste s upornošću Danajaca pri opsadi Troje branili svoju poziciju. Da pijete dovoljno da ne dehidrirate, ali ne preko mere koju izbacujete putem znoja koju vam upekla zvezda izbija iz tela. Da možete da potrčite. Avantura je, jer je i iskustvo koje menja.
Madona na sceni izgleda kao središte univerzuma
Naravno, to ako je volite. Izbegavam uobičajen izraz fan, koji kao skraćenica od fanatik tačno opisuje osobu spremnu da prođe kroz malopre pobrojane muke. Nekako mi je izlizan i podrazumeva onu odvratnu, površnu modu epohe – to be star struck. Kim Kardašijan (Kim Kardashian) i Viktorija Bekam (Victoria Beckham) imaju fanove. Mene ne zanosi Madonina slava, iako mi je drago da postoji dovoljno kritična masa mojih istomišljenika koja je čini najslavnijom na planeti. Ne zanose me ni kraljevski apartmani po najskupljim hotelima po kojima odseda. Zanosi me ona. I ono što predstavlja.
U suprotnom, možete uzeti jeftiniju kartu za tribine, doći pola sata pre početka i cirkati hladnu koka-kolu na miru. Ono što zbog daljine ne vidite na sceni sasvim se lepo vidi na ogromnim video bimovima. Ne ja. Ja, koji gledam kako ću da ućarim koji evro na novinarsku propusnicu kad treba da platim ulaz u muzej ili na arheološki lokalitet (iako znam da vredi, da ljudi treba da zarade plate i da održavanje košta) bez gunđanja dajem 150 evra za najbolju kartu. Podnosim muke čekanja po vrelom letnjem danu, zatim trčim s povređenim i još nezaceljenim ligamentom, u sudaru s jednim međedom od fana padam i derem dlanove, dižem se i nastavljam trku. I savršeno me ne uzbuđuje činjenica da sam vam upravo, crno na belo, dao dokaz sopstvenog ludila.
Ja moram da budem dovoljno blizu da joj vidim oči i osmeh. Ako bude sreće, možda nam se, k’o prošli put, sretnu pogledi. U toj sekundi ona sigurno vidi moju ljubav i divljenje. Ja želim da ona to vidi, želim da primi (kako ovo prozaično zvuči) taj feedback. Jednostavno sam joj prezahvalan. Za mnoge stvari. I zato ne mogu da sedim negde pozadi da me niko ne gura i ne gazi, celih dlanova. Ne štedim ih ni odrane – aplaudiram i skandiram joj ime. Želim da to čuje.
Moram da budem dovoljno blizu da joj vidim oči i osmeh
Moram iz blizine da vidim tu silu prirode. U gostima imam devojku Madonine visine, jedno krhko stvorenjce čiji volumen ne narušava organizaciju redovnog života u mom skromnom domu koji se baš i ne deli na istočno i zapadno krilo. Madona na sceni mi izgleda kao središte univerzuma – so hypnotic, the way she pulls on me is like a force of gravity.
Dakle, prvo mesto must see liste uvek je nepromenjeno. I posle šest puta. Slučaj je hteo da sam ovaj put krenuo sa jednim od onih “nisam fan, ima par dobrih stvari koje volim da čujem i samo da ti kažem nije to samo ona kao što ti misliš, to su mnogi ljudi oko nje i osim toga sve su to umetnici pre nje već radili” slučajeva. Kako bilo kakvi pregovori o poziciji nisu dolazili u obzir, prijatelj je bio prinuđen da prođe čitavo iskušenje nas potpunih ludaka.
“Ok, dobar je koncert bio, ali 10 sati pakla, Alex, 10 jebenih sati cimanja…”
Dobar ?! Jebote, dobar?! Ne opisuješ Madonin koncert tim pridevom, aman. Niti za Pariz kažeš da je simpatična varoš u kojoj ima šta da se vidi.
Opening, koji uvek mora da da nagoveštaj šta od nastavka spektakla može da se očekuje, naježio mi je svaku dlaku na telu koja je uspela da preživi letnji pomor izazvan veetom. Ne gubimo iz vida da ona ima zadatak da prevaziđe samo samu sebe. I ne govorim uopšte o ostvarenim prihodima, broju prodatih karata i sličnim parametrima koji joj ionako idu u prilog (najuspešnija turneja jednog solo izvođača je njena, a ova će je, vrlo moguće, premašiti, kao što je ta trenutno najuspešnija premašila njenu prethodnu najuspešniju). Govorim o eksploziji savršene estetike koja te odjenom raznese u paramparčad, slično onome kako ona puškom razbija vitraže trodimenzijalne iluzije gotičke katedrale u kojoj koncert počinje. Imajte u vidu da reč koncert koristim ovde po inerciji, ona je skroz neodgovarajuća. MDNA nije koncert, to je pozorišno-muzički spektakl, pop opera, performans s budžetom, nit je Madona pevačica, ona je izvođač, hiper komunikativna Marina Abramović.
Dakle, otvaranje… Tamo gde vi vidite recikliranje simbola i tema na kojima je izgradila karijeru, ja vidim logičan nastavak priče. Krst, crkva, sva ta katolička ikonografija, u koju ona ubacuje problematiku feminizma… ne, ta priča nije ispričana. I šteta je ako mislite da jeste. Rat traje. Ako ga niste svesni, to je onda dobra vest za neprijatelja. Živite u blaženom neznanju, usuđujem se da konstatujem. U čahuri, i to čak i ako ste pažljivo pratili Pussy Riot slučaj. Priča nije gotova. Dok na vatikanski presto svetog Petra ne sedne papesa. I to crna. Uz to i lezbijka. Ne dok mit o Evi ne odbacimo s gađenjem koje jedino i zaslužuje.
Eksplozija boja i svetlosti uz dens ritam koji vam se tutnjeći uvlači kroz otežala stopala i vibrira telom – "Celebration"... života ...
Pošto su igrači u crvenim monaškim odorama sa kapuljačama zanjihali ogromno kandilo (a, iskreno, nije malo onih kojima je Madona na sceni iskustvo najbliže religioznom) baskijski trio Kalakan pevao je misu posvećenu Madoni lično, podno velikog krsta koji isijava crveno, a na kome umesto INRI (Iesus Nazarenus, Rex Iudaeorum) stoji MDNA.
Opet grešite. Nije njeno legendarno samoljublje u pitanju. Ne ovaj put. Nije čak ni štos sa sličnošću skraćenice za tamo neku klupsku drogu. Štos je u tome da je ona uklonila INRI sa sveprisutnog simbola prema životu neprijateljski nastrojene judeohrišćanske civilizacije čiji nas okovi još uvek žuljaju. I stavila skraćenicu svog imena (a ovde je zgodno da se podsetimo da joj je to ime pravo, a ne umetničko). Nije štos u tome da ona namerno desakralizuje ime koje je dobila po svojoj pobožnoj majci. Štos je u tome da ona JESTE prava Madona. Samo crna. Ona koja liniju vuče od Izide, Kibele, Magna Dee, koja je nastavila da tinja u podzemlju hrišćanstva u kultu Crne Madone, u jeretičkim freskama po zabačenim provansalskim seoskim kapelama, koju Vatikan neutralizuje izmišljajući bajke o svetoj Sari, tobožnjoj zaštitnici Cigana, i pričama o iluminatima. Nek bude da umišljam, ali frigijske kape trija Kalakan, nisu samo scenične već su tu da ih dekodiraju oni što su ponešto tu i tamo pokupili o jeziku simbola. Maloazijska Frigija bila je središte Kibelinog kulta.
Druga stvar, MDNA (M-DNA, što će reći M-DNK) nije samo ideja da se civilizacija oporavi zdravim prihvatanjem principa ženskosti. Kad sam rekao “kulturna znamenitost”, to sam zaista i mislio. Izvucite je kao pojavu iz globalne popularne kulture. Praznina, je l’ da? I nek bude da je moj prijatelj u pravu kad kaže da su mnogi umetnici pre nje radili to što ona radi. Ali, onako kako ga ona radi, pokreće stvari. Vorholov predosadni film u kome snima solitere, a koji je iz zezanja ostavio teoretičarima na tumačenje, uz proročanske reči o 15 minuta slave svakog anonimusa, postali su stvarnost. Naša kultura je rijaliti u kome likovi poput Kardašijan stiču slavu, a marketinške agencije traže načina da nas zaskoče i uguraju nam reklamu u od dosade obamrli mozak. To je kultura talenat show programa u kojima Madona ne bi prošla u drugi krug. Iskače. I ne može da vrisne ko Selin Dion (Celine Dion). Zato je način na koji ona koristi slike i imidž u ovoj eri kominikacije vizuelnim, sa značenjima nabijenom estetikom, fenomenalan.
Krst se otvara, a igrači zbacuju svoje monaške odore. Vidimo unutrašnjost jedne zlatnom svetlošću obasjane katedrale i ispovedaonicu u kojoj se nazire silueta žene u molitvi. “Monasi”, igrači, na štiklama su. Po volji vam kako ćete shvatiti, kao subverziju tradicionalne rodne podele uloga (njene plesačice uvek su bile pomalo androgine dok su plesači uvek bili pomalo feminizirani) ili kao referencu na ženski princip pasivnosti koji monasi kao ljudi koji su se povukli iz proaktivnog svetovnog života u sebi nose. Madona pri kraju molitve podiže pušku i kundakom udara u prozor ispovedaonice. Uz gromoglasnu simulaciju zvuka lomljave prozora, pada staklo sa čitave katedrale koja se odjednom pretvara u inferno disko. Posebno zadivljuju igrači maskirani u demone kakvi se mogu videti na nadstrešnicama velikih gotičkih katedrala. Pokreti koji izvode, a koji zahtevaju istreniranost indijskih jogija, živo sugerišu “posednutost” nečastivim silama. Meni je uvek bila fascinantna ta njena sposobnost da citira neko opšte mesto iz istorije umetnosti i da mu ovovremenu formu. Setite se samo “The Beast Within s Re-invention”-a.
Produkcija je besprekorna. Ne davite više s tim da je to tim oko nje. Naravno da jeste. Ali ta vrhunska produkcija i ti vrhunski profesionalci stoje valjda na raspolaganju svima u zabavljačkoj industriji? Ne vidim rezultat približan ovome. Savršeno je jasno da ona tačno zna šta hoće.
“Girl Gone Wild” koji je nastup otvorio pri samom kraju ima poluminutni mash up s “Material Girl”, tek da se podsetimo koji je nenadjebiv biznis crkva i koliko je važno da je žena finansijski nesamostalna (ili makar manje plaćena) za ovaj sistem ovakav kakav jeste. Možda preterano dubinjam, ali čitam da su vlasti u Iranu zabranile upis žena na više od sedamdeset fakultetskih smerova. Imaju bolju prolaznost i bolje proseke od muških kolega koji, kako aktivisti ističu, više žele brzu i laku zaradu nego da se obrazuju. Nije potrebno biti genije i setiti se gde se takva prečica najpre može pronaći.
Eva je besna, nek bude odmah jasno. “Girl Gone Wild” klizi u “Revolver” – My love using weapon and yes, I use it well then I let the rose petals cover up the bullet shells, My love’s a revolver, my sex is a killer, do you wanna die happy? … Za one bez iskustva u poetskim tumačenjima na backdrop wallu gamiže zmija, da pomogne dešifrovanje. My sex is a killer… dobro ste shvatili, to je mračna, zastrašujuća ženska seksualnost. Zmija nas podseća na Evu i gubitak raja. Ako ste mislili da je zaključate nazad u crkvu, neće moći, ne samo zbog toga što ju je upravo demolirala već je i naoružana. “Revolver” proklizava u “Gang Bang”. U razmaku od nekoliko minuta ona je iz ispovedaonice završila naoružana u motelskoj sobi negde u nekoj nedođiji dok zvuci policijskih sirena sugerišu da je Zakon (s velikim Z) traži. Maskirani muškarci upadaju, kroz vrata, prozor, specijalac se spušta helikopterom… sve ih ubija, a krv pršti po video bimovima. Ako vam je ovo nasilje previše verovatno niste gledali “Kamenovanje Soraje” (The Stoning of Soraya).
You have to die for her baby… nema žrtve, u ili-ili situaciji ona bira sebe. Poslednja stvar koju biste nakon ovog očekivali jeste “Papa Don’t Preach”, ali “Gang Bang” se pretače upravo u nju. Osim što vas svepoznata melodija s početka pesme odjednom podseti na put koji je u svojoj karijeri prevalila shvatate da je presečena gde ocu, toj ključnoj figuri patrijarhata, priznaje da je in trouble deep. Pojavljuju se muškarci sa dionizijskim arhetipskim maskama, doslovno je vezuju u lance, zapušavaju joj usta i odnose da bi je bacili da balansira po žici – plesna tačka uz “Hung Up” (šteta ako ste očekivali greatest hits nastup i disko kugle uz ovu klupsku himnu, ona uopšte nije u tom fazonu) primer je da ples kao umetnička forma nastavlja da živi i bez svojih klasičnih korena.
“I don’t Give A” je prirodan kraj za prvi čin MDNA drame. Iako je potpuno sama na sceni, ne računajući Niki Minaž (Nicki Minaj) na backdropu, meni je ovo bio jedan od vizuelno najupečatljivijih momenata. Najbolja je kad je najličnija… she’s gonna be ok, she doesn’t care what the people say … Iskreno, gde bi je odvelo da haje? Da ste čitali kritike i štampu pre odlaska na koncert, možda biste poželeli da prodate kartu. Sa zluradošću mase kojoj je potreban pali junak da bi se bolje osećala, mediji se utrkuju ko će da joj sroči najbolji rekvijem. Žao mi je, naslov je iz 1984, izvolite kopipejstujte ga – there is only one Queen…
Iako je potpuno sama na sceni, ne računajući Niki Minaž na backdropu, meni je ovo bio jedan od vizuelno najupečatljivijih momenata
Prvi čin završava se s Madonnom na oltaru (tačnije žrtveniku) koji se izdiže ispod onog krsta sa početka što isijava crveno. Vidi se silueta njenog položenog tela. Pre nego što nestane, podiže pesnicu.
Drugi čin donosi preko potrebni predah. Otvara ga “Express Yourself”. Posle tame prvog dela beli kostimi mažoretkinja deluju kao da vas je neko polio vodom da se osvežite. “Express Yourself” miksuje s Lejdi Gaginim (Lady Gaga) “Born This Way” (ja i dalje ne vidim sličnost osim neke jako maglovite kakvima je pop muzika inače ispresecana i premrežena, ali ako kažete nek bude tako, nije da želim da se zauzmem za Gagu) i završava sa “She’s Not Me”… Očigledno nije potrebno konstatovati, ali držim da je ovaj komentar jako duhovit, posebno izrečen u kostimu mažoretkinje koji bi dotičnu demaskirao do ogoljenosti njene nepostojeće suštine. Kraljica je čula te ružne glasine. I ne zanima je pitanje nasledstva. U nastavku drugog čina koji je zamišljen kao crowd pleasing mešavina starog sa novim, đuskate i pevate. Čin zatvara balada “Masterpiece”, pre koga drži jedan od svojih čuvenih političkih govora. Poziva na poštovanje, toleranciju i slobodu izražavanja. Veli da promena kreće od nas samih. Sve se slažem osim što ne kontam kako zamišlja ukazivanje poštovanja onome što ga očigledno ne zaslužuje. Ko me zna znaće na šta mislim. Video instalacija za “Nobody Knows Me” sa scenama ludila i pometnje našeg doba, burkama, papom, scenama prajda, diktatura, opresije, portretima klinaca koje je društvo gurnulo u samoubistvo, scenama gladi i telesnih invaliditeta i… sa precrtanim verskim simbolima – uveravaju me da naslućuje srž problema.
Posle tame prvog dela beli kostimi mažoretkinja deluju kao da vas je neko polio vodom da se osvežite
Najmanje dve stvari sa “MDNA” albuma zaslužuju više da budu izvođene od “Masterpiece” koji se na set listi našao samo zato što je dobio Zlatnog globusa. To su “Love Spent” i “Falling Free”. Sam album koji je toliko olajavan i uziman kao dokaz početka jednog tužnog kraja, mahom zbog nesrećno odabranog prvog singla koji je viđen kao dodvoravanje mlađoj publici, zapravo je sjajan. Nećete ga pamtiti po korsetima i originalnim dens pokretima, nećete ga pamtiti ni po video klipovima. Fan made klipovi sa YouTubea ponekad demonstriraju više ambicija nego klip za “Turn Up the Radio” koji deluje kao da ju je neko nagovorio da iskoristi pauzu između dva nastupa kad su im kamera i kostimi već pri ruci. U pop industriji album sa tri dobre stvari smatra se uspešnim. Na “MDNA” ja sam ih prebrojao osam. Među kojima nema čak tri koje izvodi na turneji. “Masterpiece” opraštamo, jer nervira Eltona Džona (Elton John).
Treći čin otvara video instalacija za “Justify My Love”. Uzmite sve njene video-instalacije sa poslednje tri ili četiri turneje otkad je počela da eksploatiše ovu umetničku formu i eto vam izložbe koja će savremenoj umetnosti da povrati dobro ime. Preterane, preestetizovane, erotične, mistične, psihoanalitične… briljantne. Sledi verovatno jedan od najvitalnijih hitova u istoriji pop kulture – “Vogue”. Ta stvar je za svetsku LGBT zajednicu učinila više nego mnogi seminari, eseji i dekonstruisanje Biblije zajedno. Pederi su ukras sveta. Lako mi je da je zamislim kako lično pregleda sve detalje Gaultierovih sjajnih kostima (“Ko je s njom radio ne plaši se pakla”). Ostatak trećeg čina je afirmacija Erosa, što je suštinski ono što kroz čitavu karijeru i radi. Pre nego “Like a Virgin” zatvori treći čin, vidimo je ogoljenu. I to telo pre duše. Kroz providnu crnu čipku vidimo dojke i pozadinu pedesetčetvorogodišnjakinje. Pod svetlošću scenskih reflektora. Ja ne sporim da je ona najbesramniji egzibicionista, Bogu hvala, ne bi imali “Erotica”. Ali, to ovde nije poenta. Njeno baletsko telo je njena umetnost koliko i muzika i stihovi. Telo joj je mlađe od venama prošaranih šaka i izboranog vrata. Ona nam pokazuje da stari i dokle je u tom procesu stigla. Možda će već na sledećoj turneji imati diskretnije kostime. Ili neće? Ne plaši se. Sasvim suprotno komentarima po medijima koji ovaj momenat tumače kao očajan potez superstara koji stari pa se blamira striptizom pred publikom u kojoj ima vršnjaka njene dece, čini se da niko od prisutnih ovde ne vidi erotsko zavođenje. Neka ganutost, bezmalo opipljiva, lebdi iznad glava. Trenutak je eksplozivno emotivan. Čuje se po koje dobačeno “Bravo!”, “You are beautiful!” i pojedinačno aplaudiranje. “Like a Virgin”, taj manifest njene umetnosti, peva slomljeno, kao sama sebi u kupatilu dok skida scensku šminku. Neverovatno je da ova stvar koja ju je kao nimfu u beloj venčanici katapultirala pravo među zvezde, sada pevušite s knedlom u grlu.
Verovatno jedan od najvitalnijih hitova u istoriji pop kulture – "Vogue"
Četvrti, završni čin, najavljuje, kako sama kaže, svetlo na kraju tunela. Proslavlja šarenolikost sveta – kroz samurajsku i jogi koreografiju, predele Indije i budističko mantranje koje se pretače u gospel hor.
Na trenutak ponovo tama i crkvena zvona. A onda eksplozija boja i svetlosti uz dens ritam koji vam se tutnjeći uvlači kroz otežala stopala i vibrira telom – “Celebration”… života …
That’s what she is all about…
AleXandar Lambros je samoproklamovani antiteistički apostol telesnog jevanđelja i ratnik svetlosti protiv tame judeohrišćanske episteme koja mrcvari lepu dušu čovečanstva. Ujutru se budi rastrzan između želje da svet poboljša i želje da u njemu jednostavno uživa zbog čega je u stalnom problemu sa planiranjem vremena i prioriteta. Nerezistentan na umetnost i imun na zlobu.
