Ovaj tekst je imao sasvim drugačiji uvod, sve do večeras, kada sam saznala da je u dvadesetsedmoj godini preminula Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse). Govorio je o njenom poslednjem nastupu u Beogradu, uzimajući ga kao savršen primer za ovu temu. Iz poštovanja prema njoj, više neću pominjati Beograd i Kalemegdan, ali sada više nego ikad ostavljam na tapetu večiti rat između poroka i talenta. Nažalost, ipak se ne menja činjenica da je zabeležena još jedna pobeda poroka nad talentom. Ako je i ovaj put dobio bitku, da li će i rat?
DROGA KAO X FAKTOR (?)
Kroz istoriju je bilo malo muzičkih legendi koje nisu bile u vezi sa nekom vrstom poroka. Da postavljamo pitanja zašto i zbog čega je porok “mutual friend“ velikog broja njih, nećemo. Glupo je. Slava je nepoznanica u koju se mi obični smrtnici ne razumemo. Ne poznajemo njenu moć, nismo je upoznali niti utvrdili koliko je jak stisak njene ruke. Mora da ima nešto kada su i neki od najvećih karaktera posrnuli.
Morala sam primetiti uvek isti put od postajanja poznate ličnosti, preko hvatanja u koštac sa drogom, do titule legende potom. Albumi bi počeli naglo da se prodaju, pažnja medija usmerava na skandale, potom rehabilitaciju, potom veliki comeback, pa kod nekih opet “Jovo nanovo”. Zapravo, neke od najvećih muzičkih karijera bi se kroz čitavo svoje trajanje svodile na relaciju između muzike i droge.
Imamo najsvežiji slučaj Ejmi Vajnhaus, koja je do sada objavila samo dva studijska albuma. Prvi, “Frank“, je bio solidno prodavan i zapažen, ali ono što je Ejmi vinulo u status muzičke legende jeste njen drugi album, “Back to Black“, koji je pored video izdanja imao i propratni marketing u vidu samog ponašanja dotične, koja je sakaćenjem tela i konzumiranjem alkohola i droge tematiku albuma ispratila u bukvalnom smislu. Dakle, kada se muzika spojila sa porocima privatnog života, nastala je dobitna kombinacija.
Takođe nisam mogla a da ne uočim koliko droga i alkohol postaju aksesoari koji definišu zvezde. Postaju onaj “X faktor” koji nedostaje. Znamo da je publika uvek željna da zađe u privatan život ličnosti, pa je prirodno da su ovakve stvari prava poslastica za njih. Sa druge strane, i poznate ličnosti de facto osećaju potrebu da budu neshvaćene i napaćene, te vrlo lako upadaju u ovaj mrak koji ih, nažalost, definiše. Ali, kako da znaju kada je vreme da se prestane?
JA LEGENDA?!
Pošto na YouTube-u odgledate par muzičkih legendi kako se blamiraju po sceni, pod dejstvom opijata, upitaćete se zar nije bilo dostojanstvenije da se koncert otkazao, a vrlo verovatno je da ćete se pre toga pitati ko li ih je u tako nesvesnom stanju pustio na binu? Zatim ćete se upitati ono očigledno: Zašto im neko ne pomogne?! Onda ćete videti tu jadnu osobu koja ne zna ni u kom je gradu, lišenu svake vrste odgovornosti prema svojim fanovima. Na kraju ćete tužno zaključiti da ne zaslužuje slavu koja ju je snašla, a posebno ne titulu legende.
Kako je došlo do toga da situacija ode tako daleko?
Odogovor leži u nesvesnosti. Neke zvezde nisu svesne da to jesu, niti svog uticaja, kvaliteta, jedinstvenosti, a najžalosnije – talenta. Pa čak i kada jesu, u njima se bude bunt i patnja. Često bivaju uvučene u okrutni svet muzičke industrije koji deluje kao začarani krug. Kada prepoznaju talenat u vama, menadžment i diskografske kuće vas prikuju i praktično kupe. Još ako ste labilna ličnost, tek tada teško vidite svoju pravu veličinu. Često vidite samo veličinu mehanizma koji vas pokreće tolikom brzinom da bol postaje sve jači, a poroci izgledaju kao jedino spasenje. Tek tada sve postaje šarena laža, a titula koja vam je dodeljna nalazi se tako daleko da je više ni ne vidite. Tada se javlja bunt, tada se javlja neshvaćenost, tada se javlja patnja. Tada uleće porok.
JA IMAM TALENAT
Zašto se poznatim ličnostima neodgovornost tako dugo prašta?!
“Ima talenat“ – reći će mnogi, uzimajući ga kao večiti izgovor. I to je ok, štaviše, prolazi neko vreme, ali traćenje talenta u pozadini, a iskušavanje poročnog života ispred, čini da se on polako izliže. Odjednom, nema više te harizme, nema tog sjaja, nema one osobe koju je narod učinio slavnom. Na koju kartu se igra tada? Na kartu rehabilitacije. Publika ne odustaje tek tako od omiljene ikone. Svet pruža drugu priliku, a često i treću i četvrtu. Ne odustaje se od talenta tako lako, štaviše večito se bori sa njegovim neprijateljem. Svet je optimista i veruje u happy end i pobedu koju odnosi talenat.
Međutim, svedoci smo da su u žanru tragedije završile mnoge muzičke legende (klub 27). Zato nisam mogla, a da se ne zapitam na koji način je dostojanstvenije da te odnese porok – na vrhuncu slave ili onda kada se talenat ugasi i svet odustane od tebe?
Šta bi bilo da je Kurt Kobejn (Kurt Cobain) ostao živ? Da li bi ta muzika i danas bila tako dobra, podjednako zapažena, da li bi uopšte i postojala u vidu kvalitetne?
Da li je smrt Ejmi Vajnhaus i zvanična potvrda statusa muzičke legende u kojem, nažalost, nije dovoljno stigla da uživa?
Da li bi Vitni Hjuston (Whitney Houston) da ju je, ne daj Bože, odneo porok, bila mnogo cenjenija muzička diva nego što danas jeste? Zapitala sam se, pošto ona predstavlja klasičan primer ugašenog talenta, od koga je i svet digao ruke. To mora da boli mnogo više.
Šta bi bilo kad bi bilo vam ja sigurno ne mogu reći, ali ono što stoji jeste neraskidiva veza između poroka i talenta. Toliko neraskidiva da sam se zapitala da li ona postaje nužno zlo koje definiše legende?
Živimo u dobu kada svetu pažnju sa talenta sve češće odvlače mnoge druge stvari zbog kojih neko postaje poznat. Da li je onda taj porok “lažni X faktor” koji fali da se talenat prepozna i postavi u etar?
***
Ljudi koji su na neponovljiv način uspeli da prenesu emociju glasom i muzikom nastavljaju da žive još dugo. Ne idu oni nigde. Ejmi, ovaj tekst je za tebe.
Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”
