Naša sagovornica je Tijana Vasić, pozorišna rediteljka, koja je diplomirala i masterirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Svoju diplomsku predstavu “Paraziti Marijusa Fon Majenburga” režirala je u Beogradskom dramskom pozorištu, dok je njen master rad bila predstava “Moćni rendžeri ne plaču” u Srpskom narodnom pozorištu. Zanimljivosti o ovoj, kao i drugim predstavama saznajte u nastavku intervjua, kao i druge zanimljive detalje o njenom dosadašnjem radu. Tijana nam je otkrila i koje predstave su je u poslednje vreme posebno iznenadile…
Kako si se odlučila da se upustiš u režiju i zašto baš pozorišnu - a ne filmsku? Šta je to što ti pozorište pruža?
Za sve u mom okruženju je to bio pomalo čudan izbor, imajući u vidu da potičem iz porodice koja nema nikakve veze s umetnošću i iz grada koji uopšte nema pozorište ili bilo kakav dramski studio. Ono što me je najviše povezalo sa scenom jeste muzika, pošto sam išla u osnovnu i srednju muzičku, i uvek sam imala potrebu da se umešam u organizaciju javnih nastupa koje smo imali. Otuda valjda ta konekcija baš sa scenom, a ne sa platnom.
Među tvojim dosadašnjim pozorišnim ostvarenjima ističe se predstava “Dečko iz poslednje klupe”, koja je premijerno odigrana prošle godine. Kaži nam nešto više o ovom komadu? Koliko je bilo izazovno izneti ovu predstavu i da li je postojao momenat kada si osetila “da je to - to”?
Kliknula sam sa tim tekstom na prvo čitanje. Koliko je bio zanimljiv tada – bio je još interesantniji na svako naredno čitanje tokom priprema za postavljanje na scenu Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” u Zrenjaninu, jer u sebi ima toliko slojeva i metafora, da sam imala utisak da svaki put otkrivam nešto novo. Tekst veliča stvaralački proces i književnost, ali sa druge strane opominje na odgovornost koju umetnik ima prema drugima, nasuprot njegovom stvaralačkom impulsu i ličnim problemima. Sa svojim saradnicima sam nastojala da tu raznolikost i bogatsvo koje nudi prenesemo i na scenu. Kad čujem da publika nakon predstave, izlazeći iz sale, veoma živo nastavlja da priča i razmišlja o njenim likovima i događajima, verujem da smo uspeli.
U toku pandemije korona virusa otvorila si pozorišnu sezonu u Kikindskom narodnom pozorištu predstavom “Kovači”. Kakav je bio osećaj režirati predstavu u ovom izazovnom periodu i po čemu najviše pamtiš ovaj projekat?
Mi se svi često šalimo da su nam to bile ,,porođajne muke”, s obzirom na to da smo proces počeli u januaru, a premijeru imali u oktobru, dakle punih devet meseci. Naravno, nismo radili sve to vreme, tu su bili prekidi zbog pandemije, ali i sama ta neizvesnost kad ćemo dalje nastaviti sa radom se računa. Verovatno će mi zbog toga to ostati upamćeno kao najduži proces ikada. Mislim da nas je upravo taj period pandemije naučio da ne pravimo planove, jer smo suviše mali za njih. Pored ovoga, pamtiću “Kovače” i po divnoj i toploj saradnji sa Kikindskim pozorištem.
Takođe, režirala si predstavu “Moćni rendžeri ne plaču”, po tekstu mlade dramaturškinje Tijane Grumić. Kome je bila namenjena ova predstava i koliko je značajno da mladi dramaturzi i reditelji na ovaj način sarađuju?
Moju klasu su profesori na fakutetu ,,odgajali”, učeći nas da se povezujemo sa svojom generacijom, i dramaturga i ostalih saradnika, kako bismo zajedno istraživali koje su to naše, generacijske teme. Kao rezultat tog interesovanja za drame mojih vršnjaka je nastala ova predstava, moj master rad u SNP-u. Često zbog naslova i “Moćne rendžere” i “Dečka iz poslednje klupe” svrstavaju u tinejdžerske predstave, ali one samo iz vizure mladih govore o svetu koji nas okružuje, a koji pripada svim generacijama.
Šta smatraš najvećim izazovima rediteljskog posla, a šta te i dalje inspiriše i “vuče” da radiš na novim projektima?
Pozorišni proces je kolektivni čin, i jedan od zadataka reditelja kao nekoga ko je na vrhu te piramide jeste da svojom idejom oko tog projekta zainteresuje celu ekipu, i napravi jednu zdravu i radosnu atmosferu u kojoj će svi saradnici moći da ispolje svoje kvalitete na najbolji mogući način i time doprinesu konačnom produktu. Oslušnuti celu ekipu i napraviti taj poligon za igru, svaki put iznova jeste možda najveći izazov ovog posla, koji te istovremeno vuče da radiš na novim projektima. Jer, svaki put je drugačije.
Da li gledaš svoje predstave i koliko je teško izboriti se sa samokritikom? Kako uspevaš da odrediš kada je određeni proces gotov i odupreš se potrebi da se samo još nešto doradi?
Ne volim da gledam svoje premijere. Mnogo je emocija u tom trenutku i teško je tada biti objektivan. Sednem u publiku tek za neku reprizu. Ali, i to je rano. Najviše volim da dođem posle izvesnog vremena kad se sve slegne. Često se tada kolege glumci šale: Sad ćeš da vidiš šta smo sve promenili, ali meni to ne smeta, jer smatram da je normalno da se stvari vremenom prilagode, promene ili nadograde. Pozorište je živa stvar.
Kako trenutno izgleda pozorišna scena u Srbiji? Da li je dovoljno razvijena i da li mladi reditelji dobijaju dovoljno prilike da se istaknu? Šta smatraš da bi moglo da se promeni?
Znate kako kažu, na mlađima svet ostaje. A ti mladi moraju negde da stasavaju da bi kasnije mogli na svojim leđima da ponesu taj svet, a ja nemam utisak da su im vrata širom otvorena, kako u ostalim sferama, tako ni u ovoj našoj umetničkoj. Ta floskula da otvaramo mladima vrata je više pod marketinškim velom samopromocije. Ona treba da postane praksa, da svaka mala, kamerna scena bude isključivo za mlade ljude.
Koliko je za jednog reditelja važno da ima stalnu postavu saradnika oko sebe? Da li je bolje izgraditi stalne saradnje ili menjati “ekipe”, radi drugačijih ideja i dinamike?
Prethodni procesi su mi doneli divne saradnje i prijateljstva. Ljude sa kojima mi prija i volim da radim i koje bih povela i na kraj sveta, ali nažalost ne poklope se uvek svi uslovi da do toga dođe. Zato cenim svaku priliku kad nam se ukaže za zajedničku saradnju, jer ništa lepše i lakše nego kada znaš da sa saradnicima postoji uzajamno poverenje i radost stvaralačkog procesa.
Koja predstava te je u poslednjih nekoliko meseci posebno iznenadila?
Proletos sam u Šabačkom pozorištu, tokom rada na predstavi ,,Violina, daire i pegla”, prisustvovala pozorišnom festivalu koji se u to vreme odvijao kod njih i tom prilikom pogledala predstavu ,,Ana Karenjina” Novosadskog pozorišta. Četiri sata igre koja stanu u jedan tren. Oduvek me oduševljavao taj ansambl, njihova homogenost i žestina. Sve čestitke kolegama.
Šta bi poručila mladim pozorišnim rediteljima u Srbiji, koji su tek na početku svoje karijere?
Da njihovo vreme tek dolazi, i da je u tome njihova prednost na koju nikako ne smeju da zaborave.
Fotografije: WANNABE Media
Pitanja: Jovana Pantić
