Zbog čega najviše žalite u svom životu i kako se osećate kada razmišljate o tome? Raspon osećanja je kompleksan – kada je u pitanju kajanje, najčešće je to kombinacija gubitka, krivice i srama. Da li još uvek osećate kajanje zbog istih stvari?
Što se više stidite zbog onog zbog čega se kajete, to su neprijatna osećanja bolnija i dugotrajnija. Problem sa kajanjem je što ne deluje kao negativno osećanje, već kao ono koje nas popravlja, zbog koga ćemo biti bolji, sve dok osećamo kajanje. Zbog toga ljudi žesto mešaju koncepte, verujući da su bolje osobe zato što se osećaju loše zbog sebe. I tako se kajanje pretvara u toksičnu petlju povratnih informacija koja može trajati doživotno (i vremenom se pogoršavati).
View this post on Instagram
Neuronauka, međutim, ima dobre vesti – kad mozak radi protiv vas, postoje tehnike i načini za zaustavljanje povratne sprege.
Kako organski funkcionišu kajanje, stid i krivica
Kajanje može biti najjednostavnije i najmoćnije od ova tri osećanja i smešteno je u amigdali, izvoru moćnih emocija i našeg instinkta za preživljavanje. Odnosi se na gubitak zadovoljstva ili povećanje rizika, tako da su lekcije od vitalnog značaja – jedom kada osetimo žaljenje u amigdali, osećaj putuje u višefunkcionalni deo mozga, prefrontalni korteks, gde se obrađuje i stapa sa osećanjem krivice („uradila sam nešto loše“) i sramote („ja sam loša“).
Kada se setimo nečega zbog čega žalimo, pritiskamo okidač emocionalnog bola, praćenog stidom i krivicom. Kajanje je snažno, emocionalni bol nadvladava našu sposobnost da razmišljamo o njemu. Tako se zaglavljujemo u osećanju kajanja i krivici, ne uspevajući da upotrebimo logiku i racionalno razmišljanje da rešimo problem.
Kada se tako osećamo, počinjemo da izbegavamo bolnu temu, ali svaki put kad je se setimo, spirala bola i kajanja se ponovo pokreće i drži nas na dnu – to je toksično osećanje žaljenja.
Pročitajte i ovo: Odakle dolaze ograničavajuća uverenja i negativne misli?
Kako prevazići toksično žaljenje
Metod za upravljanje toksičnim kajanjem, koji će vas izvući iz petlje, sadržan je u promeni kraja priče. Toksično kajanje je bolna priča amigdale, koju treba da promenimo u priču prefrontalnog korteksa o osećanju sebe i svojih vrednosti. Jedan od razloga zbog kojih osećate žaljenje zbog postupaka iz prošlosti je to što osećate da je to u suprotnosti sa onim što osećate da jeste ili želite da budete. Svi ponekad brinemo da ne ispunjavamo svoj potencijal – dakle, naše vrednosti su nam vodiči.
Zapitajte se, na koji način je kajanje koje osećate priča o vrednostima koje vas definišu? Shvatite žaljenje kao priču o svojim vrednostima.
Dva najdirektnija načina da angažujete amigdalu i prevedete intenzivne emocije u kognitivno funkcionisanje višeg nivoa mozga, uključuju stvaranje iskustava – slike i razgovor sa sobom. Kada se oni kombinuju, proces može da vas dovede u dodir sa saosećanjem i praštanjem. Slike su meditativni proces koji koristi vašu maštu, dok vam samogovor omogućava da budete i govornik i slušalac, na način koji vam pomaže da osetite pravu podršku i povezanost sa sobom.
View this post on Instagram
Kako da se povežete sa vrednostima i odbacite kajanje
Počnite sa sećanjem koje izaziva kajanje i deluje toksično. Koliko ste godina imali kada se to desilo (bilo da ste imali 4 ili je to bilo prošle godine, ovaj detalj može pomoći)? Razmislite o vrednostima koje ste naučili iz žaljenja zbog tog togađaja, onog što ste uradili ili propustili da uradite. Zatvorite oči i zamislite da se vraćate u prošlost da porazgovarate sa sobom. Vodite jednostavan, ohrabrujući razgovor, na ovaj način: „Znam da nisi znala šta radiš (bila si impulsivna, ili si verovala da radiš pravu stvar), ali zbog toga bolje poznjem sebe i važno mi je što više ne radim ono što si ti uradila. Znam da se osećaš loše zbog toga i opraštam ti. Neka to bude podsetnik na ono što zajedno cenimo i što nam pomaže da budemo bolje. Sada to možemo da pustimo, to nismo mi.“
Koršćenje unutrašnjeg glasa je nešto što radimo svakog dana – obično to nazivamo razmišljanjem. Ali, čini se da je najčešća verzija unutrašnjeg glasa glas kritičara, koji nas kažnjava i navodi da budemo strogi i surovi prema sebi, kakvi nikada nismo prema drugima. Pozitivan samogovor je korišćenje snage tog unutrašnjeg glasa za dobro, na nameran i svestan način.
Kada zamišljate sliku svog mlađeg ja, pozivate se na iskustvene elemente mozga kroz maštu – angažujete mozak na način koji je drugačiji od uobičajenog procesa razmišljanja. Razgovor sa samim sobom takođe angažuje delove mozga van uobičajenog kognitignog procesa – deo nas sluša glas koji govori i zaista se osećamo kao da se odvija dijalog.
Samogovor i slike su moćni alati za izgradnju motivacije, produbljivanje samopoštovanja i prevazilaženje ličnih prepreka. Probajte – nemate šta da izgubite, osim kajanja.
Pročitajte i ovo: Efekat Zvončice – kako vam uverenja oblikuju stvarnost
Naslovna fotografija: instagram.com/parisianamour
Brankica Milošević
