Ako pratite profile posvećene psihologiji na Instagramu, TikToku ili Facebooku, sasvim je verovatno da ste primetili da se neretko govori o traumama iz detinjstva. Stekao bi se utisak da svako ima traumu iz detinjstva. Pa… to nije daleko od istine. Nažalost, većina odraslih je u detinjstvu doživelo određeni oblik traume.

Na to mogu uticati različite situacije, kao što su nasilje u porodici, smrt bližnjeg, alkoholizam ili druge bolesti zavisnosti nekog od ukućana. No, to mogu biti i manje očigledne traume koje, takođe, izazivaju trag. Dete može biti istraumirano ako je odraslo u hladnoj porodici gde se nije otvoreno govorilo o osećanjima, ako je bilo zapostavljeno i ako je moralo da moli za pažnju, ako je bilo kažnjavano ili doživljavalo tretman ćutanjem kad god ne posluša roditelje. Trauma je i kad je roditelj toliko emotivno nezreo da dete prelazi u ulogu roditelja i mora da vodi računa o njemu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Laura ✨ (@lauravanessa_w)


To nisu traume koje se samo prevaziđu kad odrastete, one ostaju za čitav život. Zašto? Zato što se u detinjstvu mozak tek razvija i tad je najranjiviji. Tad se oblikuje kako ćemo razmišljati, i kakve ćemo osobine i strahove imati kao odrasli ljudi. Zato nas traume u detinjstvu obeleže i mnogo nas ih ima. Nije to ništa sramotno, niti retko.

Pročitajte i ovo: Promena načina razmišljanja koja menja način rešavanja konflikta

Ako poznajete mnogo ljudi sa traumama iz detinjstva, a i sami ih imate, to znači da ste u detinjstvu doživeli nešto što je bilo isuviše intenzivno za vaše kapacitete. Hajde da to objasnimo na sledeći način: kao dete ste u stanju da osetite pun spektar osećanja kao i odrasla osoba, ali niste u stanju da razumete i osvestite se kao odrasla osoba. Trauma je sve što je previše, što je preintenzivno, prejako i nasilno. Takođe, trauma je najčešće nešto kroz šta prolazite sami, ili bar imate osećaj da ste sami i da niko ne može da vas razume.

Kako nisu u stanju da se izbore sa tim što im se dogodilo, deca nađu svoje načine da se izbore sa traumom. To neretko postane potiskivanje, ili određeni način adaptacije, odnosno usvajanje određenog šablona ponašanja koje će ga zaštititi da se takva trauma ne ponovi. Drugi naziv za takva ponašanje je – mod preživljavanja.

Na primer, igrali ste se i smejali i onda vas je iznenada roditelj ošamario. Vama kao detetu nije jasno što se to dogodilo, moguće je da je roditelj bio nervozan, a vi ste pravili buku. Vi ćete to shvatiti kao da roditelju smeta kad ste nasmejani i raspoloženi, aktiviraće se mod za preživljavanje i više nećete biti nasmejani pred roditeljem iz straha da ćete ponovo dobiti šamar.

Dečja srca su čista, uvek željna ljubavi i nežnosti i od roditelja uče kako da percipiraju svet. Ona uče od roditelja kako da se ponašaju prateći njhov primer, ili usvajajući ponašanja kojima ih je roditelj naučio. U tom smislu šamar jer se dete smejalo i bilo nestašno je “vaspitavanje”, odnosno dete je naučilo kako ne treba da se ponaša.

Tako gledano, uopšte nije čudno što mnogi odrasli imaju traume iz detinjstva, naši roditelji nisu išli kod psihoterapeuta. Nisu radili na svojoj emotivnoj inteligenciji, nisu shvatali važnost mentalnog zdravlja niti preispitivali svoje šablone ponašanja i odakle oni potiču. Upravo tako se prenosi generacijska trauma. To je nasleđe svakog od nas, trauma se prenosi s kolena na koleno, dok god se tome ne stane na put.

Pročitajte i ovo: Ko sam ja bez moje traume?

Ako je detinjstvo ostavilo negativne posledice na vas, ako ste usvojili šablone ponašanja koja vas danas ometaju da napredujete u životu, najbolje rešenje jeste da krenete na psihoterapiju. Tamo ćete naučiti kako da se nosite sa frustracijom i ostalim neprijatnim emocijama na zdrav način, naučićete da budete svesni sebe i da birate kako ćete se postaviti u određenoj situaciji, a ne da reagujete po automatizmu.

Naslovna fotografija: instagram.com/lauravanessa_w

Jovana Petković

Comments