Ideš kroz život noseći crnu rupu u sebi. U nju se urušava sav tvoj svemir ljubavi, apsorbuje se, dezintegriše, nestaje. Osećaš se kao posuda bez dna, uvek prazna, koliko god se punila. Kroz tebe duva promaja od koje ti je srce uvek naježeno, uvek željno sunca, vatre, žara, strasti, topline. Potraga ne prestaje. I često ti se učini da si našla nešto. Zapravo, često nađeš nešto, jer reaguješ na najmanji izvor toplote i odmah posežeš za njim, bez merenja temperature, proverićeš u hodu da li ta iskra može da se razgori. Zapravo, znaš da ćeš je sama razgoreti, jer si toliko puna naboja, da ti samo iskrica i treba. Usredsređena na svoju potrebu, uopšte ne uzimaš u obzir potrebe onoga ko ti donosi toplinu. On uopšte ništa ne mora da radi, sve ćeš sama.
Sama ćeš da se dovedeš u stanje vatrene ljubavi, zapalićeš u glavi bengalsku vatru za cirkus, za skakanje kroz zapaljeni obruč, za hodanje po zažarenom ugljevlju, za predstavu o ljubavi i strasti, koju ćeš sebi opet prikazati. Ne propuštaš priliku da još jednom prirediš i odgledaš tu predstavu. Onaj ko treba da te voli, onaj koga si možda tražila i možda našla, samo statira u tvom tripu.
Zato što to nije ni onaj koga si tražila, ni onaj koga si našla, nego samo onaj ko ti se našao na putu, emitujući temperaturu živog bića, na koju je reagovao tvoj merni instrument, tvoj srčani toplomer.
