Zabavno je na početku. Toliko si obuzeta razgorevanjem, duvanjem u žar, ubacivanjem zapaljivih sastojaka, uskakanjem u vatru u pokušaju da ovaj put napraviš onu pravu, logorsku, koja će te progoreti do kostiju dok stojiš u njoj, umesto što te samo malo osmudi i zgasne do pepela što lagano veje kroz crnu rupu tvog ljubavnog svemira. Uh. Ne želiš da misliš na hladan pepeo. Ali o izvesnosti crne rupe ne moraš da misliš, samo treba da prođeš od početka do kraja procesa, a ti to možeš, vezanih očiju. Automatski. Kao prošli put, i onaj pre njega i svaki prethodni.
Koliko puta si hodala kroz vatru, izgarajući, da bi na kraju ustanovila da si samo malo nagorela po ivicama crne rupe?
Želiš da ti ljubav zapali telo, oduva mozak, napuni srce, toliko da pršti kao vatromet. Znaš da ljubav to može. Znaš da tvoja ljubav to može i veruješ da joj samo treba prilika. Zapaljivi objekat, nosilac iskre, telesna toplina muškog bića, požuda makar. Na požudu uvek možeš da računaš, ona diže temperaturu kako valja. A ti ćeš se već postarati da od kresanja šibice napraviš logorsku vatru. Ali u logoru crne rupe ništa ne gori osim iluzija. Ni one ne gore, nego sagorevaju. Nema veze, tog goriva imaš na trajnim zalihama, u neiscrpnim skladištima, kao u nekoj obrnutoj crnoj rupi. U pozitivu crne rupe. U beloj rupi izvora večne vatre, koju iznova pališ i goriš u njoj poput žive baklje, goriš, do pepela.
