Tražeći nekog da te voli (BLOG)

I kad opet nastupi ledena praznina, koja nije samo odsustvo vatre, nego i glad za ispunjenjem, strah od smrzavanja i grčenje prolaženja kroz samu sebe, onda se pušiš neko vreme. Ne kao što se puši pepeo, nego kao što se puši komad leda. Kad bi postojao pepeo leda, to bi bilo to osećanje. Neko vreme, zaslepljena teturaš u sebi, zasićena pepelom, ne uspevaš da registruješ nikakvu toplinu, ne uspevaš ni da je zamisliš. Volela bi da prigrliš bol izgubljene ljubavi, to bi tako peklo, do srži. Ali to nije gubitak ljubavi, nego sagorele iluzije, a u njima ne niče Feniks, nego samo nova glad.

I tako, malo posle nastavljaš potragu za nekim ko će te voleti. I pronalaziš nekoga za koga si sigurna da neće, ali poslužiće za sledeću mađioničarsku predstavu velikog požara. Za neko vreme, ispuniće ulaz u prazninu. Dok ga crna rupa tvog ljubavnog svemira ne pošalje kuda i ostale.

Kako živeti u potrazi za ljubavlju, sa crnom rupom usred sopstvenog svemira? Možda samo živeti. Pustiti crnu i belu rupu da se međusobno ponište. Ne tražiti izgaranje, ne paliti vatru, pustiti. Ne koristiti muškarce kao drva za potpalu. Umreti od dosade, možda.