Pročitajte i prvu i drugu berlinsku priču…
Grad slobode, suza i susreta...
“Želim da vidim menadžera”, na izmaku snage potegnem teško naoružanje i namrgođeno naredim dečku na recepciji.
“Ja sam… menadžer”, postiđeno odgovori on.
“E, pa gos’n menadžeru, molim Vas otvorite mejl u kome ste lepo rekli…”
“Znam, znam… Hajde da ne gledamo šta je bilo, nego da rešimo ovo sad. Koliko keša imate?”
Koliko keša imam? Vadim sve što imam.
Za restorane, muzeje, patikice, izlaske, džemperiće, suvenire i poklone.
Za mene i moj “film” u Berlinu.
Za mene, konačno samu bez usisavanja, ranog ustajanja i otvaranja koverata s računima.
Sve ću da ti dam što imam.
Pogledam red iza sebe i ugledam masu znojavih, ljutih i prenatrpanih turista koji bi me, plavu, isfeniranu, našminkanu i fresh-from-the-taxi, najradije zgromili.
Bez daljeg pogovora, vadim novac i plaćam sobu za tri dana. Od sedam koliko ostajem ovde.
Tri!
Od sedam.
Potunjeno odrolam ljubičasti kofer do lifta i čujem zamišljeni aplauz svih u hodniku. Kad već zamišljamo, šutnem velikog belog medveda u međunožje.
Niz hodnik šestog sprata, osvetljenog plavim neonskim svetlom, ugledam vrata 621, ubacim karticu, uđem, ona fino škljocnu iza mene i ja briznem u plač.
Plakala sam iz dubine duše, onako kao da mi je tri godine, a neko mi je oteo Barbiku.
Plakala sam, ne zato što sam ostala bez love, kreveta i hrane, nego zato što ne može da mi se ostvari moj film! Meni ne može niti je ikad moglo da ide glatko! Uvek negde zapne!
Odem pod tuš, ozbiljno popričam sama sa sobom, osušim kosu, popričam i sa fenom i sednem da se šminkam.
Šminkala sam se detaljno, psihoterapijski i lagano, a kad sam završila i kad sam se pogledala – radije bih sebi lupila šamar nego da pustim još jednu suzu i pokvarim najsavršenije „cats eyes“ koje sam u životu iscrtala! To!
U oblaku Šanela 5, probijem se kroz masu izbušenih omladinaca i zaputim ka Berlinu usred noći, sa opasnom namerom da oteram maler koji me je poterao i poklonim sebi jednu seksi solo-šetnju. Ispod oka pogledam recepcionara u stilu „e neću da plačem zbog vas“ i uz bas Berija Vajta u glavi, izađem na ulice Berlina! Ha!
A ulice Berlina – puste. Svetleći natpis “Burger kinga” žmirka kroz krošnje, u vazduhu miris jeseni i ništa se ne čuje sem jezivog šuštanja lišća i sirena hitne pomoći.
Zastanem nasred Landsberger ulice.
Ne vredi.
Ne mogu.
Do trenutka kada me je recepcionar ponovo video, ništa nije ostalo od mojih “cats eyes”. Pobeđeno sam se vukla pored pulta i naslonila na zid čekajući teški metalni lift.
Osetim ruku na ramenu.
“Sutra u deset budi ovde…”, reče recepcionar i uz saosećajni osmeh na licu pruži mi pregršt flajera, pozivnica i propusnica.
“Free…”,
“Free…”,
“50% discount…”,
“Free…”,
“Total discount…”,
“Free…”
Ako je onaj lift imao kameru, onda jedan ogromni plavi hostel u Berlinu u video-arhivi ima snimak pomahnitale plavuše razmazanih očiju koja igra držeći male štampane ulaznice za Berlin.
Za nas – uplašene kuniće bez prebijene pare!
Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.
