Za deset godina stvaralačke karijere, Natalija Miladinović je održala i učestvovala na preko 70 umetničkih izložbi. Apstraktno slikarstvo i fotografija predstavljaju njenu svakodnevicu. Diplomirala je na odseku Primenjeno slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu – na kom je i masterirala. Svoje radove je javno predstavljala već u toku studija, a potom i na međunarodnim izložbama u Francuskoj, Belgiji, Austriji, Hrvatskoj, Kipru, Japanu… U Natalijinim delima se prepliću elementi realističnog i iracionalnog, koji, napominje, predstavljaju delove njene ličnosti. Njen umetnički opus varira u zavisnosti od medija u kom se izražava, dok joj je stil konzistentan. Sa slikom Peace, Natalija je predstavljala Srbiju na manifestaciji Women in Art for Peace u Strazburu, gde će sledeće godine održati i svoju samostalnu izložbu…
Pre svega, šta znači biti umetnica u savremenom dobu? Sa kakvim izazovima se suočavaš?
Mislim da biti umetnica ili umetnik predstavlja izazov u bilo kom dobu. Kao što je i danas, verujem da je i ranije bilo podjednako naporno izboriti se za svoju umetnost. Ono što je meni važno jeste da stvaram iz duše, jer imam želju i potrebu da svoje emocije iznesem na platno ili kroz drugi medij. Normalno je da između umetnosti i svakodnevnih obaveza postoji odricanje i balansiranje, međutim, spoljna podrška i oslonac pružaju veru i dodatno samopouzdanje, što na kraju rezultira u tome da kvalitet ispliva, stvaraoca čineći zadovoljnim.
Često učestvuješ u projektima ženskih autora. Fotografski autoportret A Room of Loud Thoughts nedavno si predstavila na izložbi Women About Women u Sloveniji. Koji je cilj te izložbe?
Izložba Women About Women okuplja umetnice sa Balkana, a posetila je Srbiju, Crnu Goru, Hrvatsku, Sloveniju i Severnu Makedoniju. Bavi se položajem žena u umetnosti i društvu. U okviru izložbe je kreiran veliki broj radionica i tribina gde su umetnici i kustosi, kao i ljudi iz drugih profesija, podelili svoje mišljenje i stavili akcenat na značaj ženskog stvaralaštva. Veoma mi je drago da je ovakva tema pokrenuta i zaista se divim našoj kustoškinji i istoričarki umetnosti Biljani Jotić, koja je ovaj projekat izvela u vrlo izazovnom vremenu. Time je doprinela ne samo ženskoj umetnosti i umetničkim scenama na Balkanu, nego umetnosti uopšte. Mislim da je cilj ove izložbe u potpunosti ispunjen, jer je došlo do promocije ženske umetnosti i osećaja, kao i prikaza svih izazova današnjice sa kojima se žene suočavaju.
Početkom 2018. godine, sa slikom Peace, predstavljala si Srbiju na grupnoj izložbi Women in Art for Peace – u Savetu Evrope u Strazburu i Zgradi odbora regija u Briselu. Kakav je osećaj predstavljati svoju zemlju na tako važnom umetničkom događaju?
Bilo mi je veliko zadovoljstvo pre svega, jer mi je to iskustvo donelo potvrdu da sam na dobrom putu; da moja umetnost ima širi uticaj i priliku da bude viđena na tako bitnom događaju. To je period kada sam počela da verujem sebi i svom stvaralaštvu. Mogu da kažem da mi je taj trenutak predstavljao odskočnu dasku jer sam, nakon manifestacije Women in Art for Peace, dobila poziv da održim samostalnu izložbu u Strazburu. Takva potvrda dotadašnjeg stvaralaštva omogućila mi je da više vremena posvetim svojoj umetnosti, u potpunosti je prigrlivši. Izložba je pokrila važne društvene teme, a umetnice koje su izlagale uglavnom su poticale iz zemalja u kojima je postojala određena vrsta konflikta, te je bilo značajno razmeniti iskustva, upoznati nove ljude i poslati poruku mira. Svaka od umetnica je svojevrsna ambasadorka mira svoje zemlje i predstavnica u okviru organizacije Women in Art for Peace.
Šta je to u apstraktnom slikarstvu što te posebno privlači?
Previše se bavimo realnim stvarima i prilagođavamo se određenim situacijama. Moja ljubav je i fotografija gde se prilagođavam ljudima koje fotografišem jer me to inspiriše. Međutim, sa druge strane, slikarstvo i apstrakcije su nešto potpuno suprotno u odnosu na moju fotografiju u okviru koje kontrolišem svaki detalj, šminku, kadar, svetlo, perspektivu. Nasuprot toga, slikarstvo i apstraktni izraz mi omogućavaju da iznesem jedinstvenu emociju koju imam u trenutku stvaranja; da je uhvatim i prikažem na platnu. Zbog ovoga mogu da se opustim, da verujem sebi i svojoj veštini i da kroz slikanje ispoljim energiju, dam sebe i ponovo inspirišem.
Primetne su faze u tvom slikarstvu u kojim si eksperimentisala sa šarenim tonovima, potom malo tamnijim, dok su trenutno aktuelni jarkocrveni elementi. Šta predstavljaju boje na tvojim platnima?
To se upravo odnosi na spomenuti osećaj i emociju koju nosim iz faze u fazu. Iako sam mirnija osoba i težim zagasitim nijansama, u slikarstvu volim da mi je dostupna cela paleta boja. Ipak, to se nije desilo u poslednjem ciklusu gde sam želela da sebi i posmatraču dokažem da je, pored boje na slici, važno sagledati šta je iza nje, pa sam iz tog razloga odabrala jednu nijansu, s namerom da kroz materijale i reljefe prenesem ekspresiju i lični osećaj. Potrebno je sagledati unutrašnjost slike. Svi razumemo ono što je opipljivo – reljef, teksturu, oblike, crtež i, naravno, boju, koja poput šminke ume da zamaskira i zaigra stvarnost.
Šta je to što kroz svoje slike želiš da poručiš?
Uvek želim da posmatrači osete emociju koja je za njih jedinstvena. Imam veliki napor da svojim slikama dam naziv, u želji da u velikoj meri ne utičem na formiranje njihovog mišljenja. Ono što sam u tom trenutku naslikala je moja emocija i drago mi je ukoliko to neko prepozna, dok, sa druge strane, želim da posmatrač, gledajući u moju sliku, doživi ličnu emociju, kako bi ceo proces postao jedinstveno iskustvo za svakog ponaosob.
Bavila si se i skulpturom. Da li planiraš da joj se vratiš?
U mnogim tehnikama sam se tražila, istražujući onu koja najviše odgovara mom senzibilitetu. Ono što sam razumela je da moram da odaberem određeni medij i disciplinu kojoj ću da se predam kako bih kanalisala energiju. Iako sam težila ka tome, nisam mogla da razdvojim slikarstvo i fotografiju, tako da ove dve discipline predstavljaju sastavni deo moje umetnosti. Ostale tehnike i mediji možda budu deo mog budućeg izraza, ali za sada želim da se fokusiram na fotografiju i slikarstvo.
Pomenula si i fotografiju koja je, takođe, deo tvoje svakodnevice. Ipak, da li postoji vrsta umetnosti u kojoj se najviše pronalaziš?
Dugo sam bila predana fotografiji iz razloga što mi je omogućila da finansiram školovanje i svakodnevne obaveze, ali slikarstvo ipak predstavlja moj izvorni izraz. Kako sam na fakultetu prolazila kroz razne faze razumevanja slikarstva, tako sam paralelno primenjivala znanje u fotografiji i eksperimentisala. Samim tim, moja fotografija je dobila likovniji izraz, pa mi je bilo drago što mogu da primenim ono što sam iskusila na studijama. Mogu da kažem da slikarstvo predstavlja osnovu svakog vizuelnog izraza, pomogavši mi da budem bolja i u fotografiji. U slikarstvu sam sama i borim se sa sobom, dok me u fotografiji okružuju ljudi i različite energije koje se iznova menjaju, izmeštajući me i stvarajući odgovarajući balans. Smatram da je za mene veoma bitno da održavam ove dve krajnosti jer me to inspiriše i daje mi nove ideje koje realizujem kroz umetnička dela.
Kako izgleda tvoj dan u ateljeu, a kako van njega?
U ateljeu je najteži početak i priprema za svako novo delo. Često zagrevanje i sabiranje misli potraje i duže nego sam proces slikanja. Potrebno mi je vreme da uđem u zanosnu fazu, u određenu vrstu hipnoze kom se prepustim i počnem da istražujem, uživam. U procesu stvaranja se dogodi da se borim sa slikom, tj. sa sobom i to me nekada dovodi do besa. Mislim da niko nije u stanju da me toliko izmesti i naljuti kao taj momenat. Zapravo, takve promene donese sjajna dela i nove iskorake. Kad prepoznam takav osećaj – čvrsto ga prigrlim, pa u dahu mogu da završim svoj rad. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da shvatim i prihvatim taj izazov i osećanja koja proističu iz njega.
Što se tiče dana van ateljea, koliko god fizički bila udaljena od njega, misli su mi često usmerene na slikarstvo. U toku dana mnogo razmišljam o umetnosti, maštam i planiram, sklapajući mozaike. Vreme najviše provodim sa porodicom i prijateljima. Neprestano tragam za kreativnošću – bilo to u uređenju doma, bašte, kuvanju, igranju sa detetom. Moj dvogodišnji sin Vid mi pruža novi vid inspiracije, koja se sutradan može ispoljitti i na platnu.
Kad bi sumirala svoju umetničku karijeru, koji uspeh ili trenutak bi posebno izdvojila i zašto?
Svakako pomenute grupne izložbe u Strazburu i Briselu Women in Art for Peace, ali i moju samostalnu izložbu Inside u galeriji Pavane u Beogradu iz aprila 2021. godine. Ova poslednja mi je posebno draga jer je nastala kao deo procesa slikanja velikih formata koje planiram da izlažem na samostalnoj izložbi u Strazburu. Budući da je to bila izložba minijatura, volim da kažem da je to put ka velikom delu.
Koja su tvoja interesovanja pored umetnosti?
Volim prirodu i cveće. Stan mi polako postaje džungla. Moja strast pored umetnosti je uređivanje bašte. Mislim da sam to nasledila od moje bake Viktorije uz koju sam otkrila svet baštovanstva i hortikulture. Da nisam studirala slikarstvo sigurno je da bih se bavila ovim poslom.
Budući planovi?
Plan na kom trenutno radim je novi atelje. Želja mi je da kompletiram svoju malu galeriju koja će, nadam se, uskoro biti završena. Za sledeću godinu je zakazana moja samostalna izložba u Strazburu, koja je više puta odlagana zbog situacije sa pandemijom korona virusa. Veoma se radujem jer ću imati priliku da predstavim novi ciklus svog slikarstva. Naravno, ukoliko situacija dozvoli…
Fotografije: WANNABE Media
