Mlada glumica Una Đelošević već nekoliko godina unazad živi na relaciji Beograd-Novi Sad-Čačak, gde igra u pozorišnim predstavama, podučava studente plesnim tehnikama i vreme provodi u druženju sa dragim ljudima. Glumu je diplomirala i masterirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde trenutno završava doktorski rad. Baletom se bavi od detinjstva, a neizmerna posvećenost prema ovoj umetnosti donela joj je poziciju višeg stručnog saradnika na predmetu Scenske igre u pomenutoj obrazovnoj instituciji. Energična, strastvena, znatiželjna i duhovita, Una se svaki dan bavi jogom, uči, čita, gleda filmove. Nakon predstava „Romeo i Julija“, „Triptih o radnicima“ i „Životinjska farma“, nedavno je zaigrala i u nesvakidašnjem multimedijalnom projektu u Beogradskoj filharmoniji…
Pred kraj ovogodišnje pozorišne sezone, u Beogradskoj filharmoniji održana je premijera muzičko-scenskog dela Igora Stravinskog, „Priča o vojniku”, u kom igraš Princezu, Glas razuma i Komentatora. Pored glumačkog i plesnog dela, video i vizuelnih efekata, na sceni svira i kamerni ansambl koji izvodi kompozicije – od regtajma i tanga do valcera i džeza. Zašto je predstava osmišljena baš na ovakav način?
Stravinski ju je tako osmislio – još s početka prošlog veka kad se i eksperimentisalo sa spajanjem različitih muzičkih i umetničkih žanrova. Stravinski je bio revolucionaran. Osmislio je nešto što je za to vreme bilo potpuno novo, što se i ogleda u ritmu muzike koja se može čuti u predstavi, a takav neuobičajeni spoj i danas je izazovan za muzičare. U našoj verziji dodat je vizuelni element u vidu svetlosnih efekata i video projekcije koja dopunjuje narativ priče. Osećala sam apsolutno uživanje dok sam radila na predstavi. Prvo, zato što ju je režirao Nikola Zavišić s kojim sam već radila i čiju estetiku mnogo volim, a drugo što je cela ekipa – kamerni ansambl i direktor Filharmonije Ivan Tasovac, koji tumači naslovnu ulogu – bila veoma prijatna i profesionalna. Predstava je, pre svega, doktorat Tijane Milošević, violinistkinje i koncertmajstora Beogradske filharmonije. Celo iskustvo pripreme i premijere bilo je neprocenjivo. Obožavam da pomislim na tu predstavu, a kamoli da u njoj igram.
Zna li se da li će ponovo biti na repertoaru Beogradske filharmonije?
Biće. Pratite Filharmoniju na društvenim mrežama! A u planu su i razna gostovanja, samo što još treba da se utvrde lokacije. I publika i učesnici su predstavom oduševljeni. Naša verzija „Priče o vojniku“ je drugačija. Razlikuje se od svih uprizorenja koja se, na primer, mogu pogledati na YouTube-u.
U petak, 17. septembra, u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” u Zrenjaninu, izvedena je predstava „Romeo i Julija”, u kojoj igraš titularnu ulogu. Odigrana je 30. put. Šta ti to govori?
Milo mi je, a smatram da je potpuno normalno što se ta predstava igra i igraće se još dugo, jer je ipak zasnovana na vanvremenskom književnom klasiku. Naša verzija je savremena, nabijena emocijama, i ambiciozna u pogledu scenskih rekvizita i instalacija. U petak smo je odigrali nakon dve godine pauze, prvenstveno zbog pandemije korona virusa. Poslednji put smo je izveli na Zvoljenskim igrama u Slovačkoj, i nakon toga se nismo sretali, pa imam osećaj kao da smo ponovo izveli premijeru. Prvenstveno je namenjena omladini – srednjoškolcima i studentima – uzrastu kom je pozorišni sadržaj retko kad prilagođen.
Godine 2018. osnovano je Gradsko pozorište Čačak, u kom glumiš u predstavama „Triptih o radnicima” i „Životinjska farma”. Kakav je osećaj igrati u svom rodnom gradu?
Najbolji na svetu. Osećam se privilegovano. Bratislav Janković, direktor čačanskog pozorišta, koji je, u saradnji sa gradskom upravom, istrajao u ideji da ga osnuje uprkos svim preprekama, pozvao me je u martu te godine i pitao da li bih želela da učestvujem. To je najlepši poziv koji sam dobila u životu.
Da, jer si bila (i jesi) deo istorije u nastajanju.
To već čini da se naježim. Obe predstave koje igramo su dobre, kvalitetne, a to ne kažem ja, već publika, koja ih iskreno voli. Znam više njih koji su po nekoliko puta odgledali obe predstave i od toga, za mene, nema lepšeg komplimenta. Radimo nešto što ljudi smatraju vrednim. Ima li nečeg boljeg od toga? A pritom se to dešava u mom rodnom gradu.
Pričaj mi o svom detinjstvu. Kako je bilo odrastati u Čačku?
Budući da u Beogradu živim poslednjih 6-7 godina, sve više shvatam da je prednost odrastati u manjem gradu, jer mi se čini da smo bili slobodniji, sigurniji, neprestano smo se družili, uživali. Roditelji su znali gde smo, kuda i s kim se krećemo; bili su manje zabrinuti. Mogu reći da je odrastanje u Čačku bilo romantično. Obala Zapadne Morave, pa Gradski park, Trg ustanka sa autićima za decu… Volim što je baš Čačak moj grad.
Tvoj deda s majčine strane bio je čuveni akvarelista Grujica Lazarević. Kako ga pamtiš? Kako ste provodili vreme?
Prvo čega se setim kad pomislim na dedu je njegov razigrani duh. Sa mojim bratom i mnome neprestano je pravio skečeve, zvrčke, pričao viceve, ali sve sa spontanim, urođenim dostojanstvom. Kao devojčica sam odlazila kod njega u atelje. Dok slika – ujedno bi i meni pripremio mali štafelaj. Pili smo čaj iz šarenih šoljica i tacni, kako bi me podučavao kombinovanju boja. Imala sam samo 12 godina kad nas je napustio, ali imam utisak da sam ga u dušu poznavala. I te slike koje nam je svima ostavio, takođe, prenose njegov duh novim generacijama.
Baletom si počela da se baviš kao devojčica, upisavši baletsku školu „Lujo Davičo“ u Čačku, koju si pohađala sve do završetka Gimnazije.
To je podrazumevalo ozbiljan rad. Metodologija baletske nastave je vrlo striktna, vrlo precizna. Nakon prve četiri godine niže baletske škole prešla sam u studio gde sam više radila na kreativnim koreografijama, razvijanju plesne emocionalnosti i izražajnosti. Godinama sam s uživanjem razrađivala te veštine i stekla prijateljice za sva vremena.
Ta ljubav, trud i zalaganje dodatno su se isplatili time što si danas viši stručni saradnik na predmetu Scenske igre na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Da. Po završetku studija, postala sam asistent profesorki Dijani Kozarski. Studente zajedno podučavamo osnovnim principima baleta, plesove od renesanse do 19. veka – pavana, menuet, polka, valcer… Potom prelazimo na folklorne plesove koji se u baletu zovu karakternim – španski, ruski, srpski folklor, mazurka… Nakon toga, na trećoj godini bavimo se tangom i kombinacijom vežbi koja doprinosi još većoj elastičnosti i snazi tela, a koja ih ujedno priprema za ono što će im doći na četvrtoj godini – savremeni ples i njegove tehnike.
Budući da živiš na relaciji Beograd – Novi Sad – Čačak, a neretko zbog posla putuješ i u druge gradove Srbije, da li ti je to zamorno?
Nije. Ne osećam to kao napor. Imam dovoljno snage i volje. Svakako bi zgodnije bilo da živim i radim na jednom mestu, ali i ovakva situacija daje prednost u vidu povezanosti sa tri grada. Mislim da je mobilnost važna za svakog čoveka, nevezano od profesije. Najvažnije je kretanje – i fizičko, i mentalno.
Praktikuješ li određene vrste priprema pred probu ili samu predstavu?
Naravno. Neophodno je aktivirati telo i glas da bi i duh mogao da se aktivira. To je moje duboko uverenje. Šta mi telo u datom trenutku traži – to radim; a to se može ogledati u vežbama istezanja, snage ili razmrdavanja vilice. Radim klasične glasovne i govorne vežbe koje su svojstvene svim glumcima. One su dokazano dobre i imaju vrhunske rezultate.
Kako izgleda tvoja dnevna rutina?
Volim da imam uhodani ritam kroz celu sedmicu, ali se ne ustručavam da se prepustim spontanosti. Ali, ako imam određenu dozu dnevne organizacije – osećam se uzemljenije. Obožavam jutarnju kafu, iako sam ranije mislila da je nikad neću piti. Praktikujem poznati sistem vežbi pod nazivom „5 Tibetanaca” uz druge tehnike disanja, istezanja i opuštanja – jer sam zbog toga čitav dan u miru i skladu sa sobom. Ujedno pišem doktorski rad koji zahteva veliku količinu istraživanja u kom uživam. Čitam knjige, gledam serije i filmove, družim se sa bliskim ljudima – što uživo, što digitalno. Često idem i na plesne večeri tanga, gde neprestano upoznajem nove ljude.
Koju knjigu ili film bi preporučila čitaocima WANNABE MAGAZINE-a?
Bilo koju knjigu Gorana Petrovića – na primer: „Atlas opisan nebom“ ili „Opsada Crkve Svetog Spasa“. Nedavno sam pročitala veoma zabavnu knjigu Ante Tomića – „Čudo u Poskokovoj Dragi“ i njegovu zbirku priča „Pogledaj što je mačka donijela“. On piše tako duhovito, slatko, sočno, optimistično. Što se tiče filma, preporučila bih ostvarenja britanskog režisera Mikea Leigha, a prvenstveno Secrets & Lies i Another Year.
Šta bi još želela da ostvariš u svojoj karijeri?
Mnogo toga. Na studijama sam igrala u filmu „Doba Dunđerskih“, i to predstavlja sve moje filmsko iskustvo, pa bih ponovo volela da se oprobam na velikom, kao i malom ekranu. Film je poseban medij izražavanja koji se po mnogo čemu razlikuje od pozorišnog. To je svojevrsni zanat kojim bih volela da ovladam. Sa druge strane, snimala bih i radio-drame, što je, opet, sasvim drugi medij gde se sve izražava isključivo glasom, što je, prema mom mišljenju, čarobno. Dopada mi se spajanje umetničkih žanrova, eksperimentalni, multimedijalni pristup kao što smo uradili sa predstavom „Priča o vojniku“. Spremna sam na svaku vrstu izazova.
Budući planovi?
Počinje školska godina na fakultetu i rad sa studentima mi je na prvom mestu, kao i završavanje doktorskog rada, koji podrazumeva monodramu radnog naziva „Hasanaginica – ples suprotnosti“, koju ću izvesti u Gradskom pozorištu Čačak.
Fotografije: WANNABE Media
