U svačijem iskustvu postoji tužno saznanje da ljubav i strast, osećanje pripadnosti i vezanosti nisu dovoljni da bi odnos bio stabilan, trajan i srećan i da su potrebni mnogi drugi faktori da bi odnos uspeo. A oni zavise od nas, od onoga što smo spremni da uložimo u odnos, od načina kako tretiramo partnera (i sami sebe) – od zdravog odnosa prema životu i zajedništvu.
Svako od partnera je svestan sopstvene odgovornosti za svoju sreću
Mnogi parovi upadnu u zamku očekivanja da im partner ispunjava život i čini ih srećnim, pa stvore zavisnički odnos, umesto da neguju samostalnost i odgovornost za sopstvena stanja i osećanja. Partner je tu da pruži razumevanje i podršku, da saoseća sa nama, da nas uteši i pomogne nam ako može, ali on nije izvor naše sreće. Ako mu nametnemo tu nezahvalnu ulogu, pre ili kasnije ćemo ga optužiti da nam zamućuje izvor sreće, umesto da nas usrećuje i očekivaćemo od njega da se popravi i da prestane da nas nervira.
Niko ne pokušava da kontroliše ili da popravlja onog drugog
Da li to u vezi zaista postoji? Ako postoji makar u naporu da ne bude tako, da se preslišavamo i biramo da verujemo partneru, da stalno pokušavamo da odolimo težnji da ga kontrolišemo, da ga ne kritikujemo i ne očekujemo da se promeni, već da nastojimo da ga razumemo i prihvatimo i onda kad nam se njegovo ponašanje uopšte ne sviđa (izluđuje nas) – onda možemo da upišemo sebi recku u kolonu “zdrava veza”.
