Aleksandra Đurić je mlada slikarka koja svojim delima godinama unazad impresionira umetničku publiku, svojom inteligencijom i idejama svakodnevno doprinosi da porodična firma “Basket” bude sve snažniji učesnik na tržištu, a nadasve svojom brižnošću i senzibilitetom čini da mala Iskra ima divnu mamu i još lepše detinjstvo.
U narednim redovima ćete pročitati o njenom doživljaju umetnosti, Firence, dece kojima je predavač u školi slikarstva ArtMedia u Novom Sadu.
Iako bi njoj bila privilegija da popije kafu sa Marinom Abramovič, mi smo istu sa uživanjem popili radeći ovaj mini intervju sa njom.
WANNABE MAGAZINE: Oskar Vajld je rekao de je “umetničko delo jedinstveni rezultat jedinstvenog temperamenta”. Koliko se na osnovu tvojih slika može zaključiti o tvom karakteru ili raspoloženju?
ALEKSANDRA ĐURIĆ: Teško je govoriti o sebi, ali umetnik –slikar ima tu privilegiju da njegova dela govore umesto njega, da karakter izrazi kroz potez, a raspoloženje kroz kolorit. Posmatrajući moje slike, mnogi su primetili da su na izgled nežne, a na dodir veoma oštre i slojevite, tematski nežne, u potezu oštre i u koloritu bogate. Teško im je da povežu mene i moje slike na prvi pogled, “na izgled nežna i krhka” a u suštini veliki borac, optimista, neko ko ima snove koje je spreman uz veliku volju, trud i rad da ostvari. Žena, večita inspiracija umetnika kroz istoriju do danas, i kod mene je motiv na slikama, verovatno, ne slučajno, zato što sam i sama žena koja poštuje svoje snove, želje, koja se trudi da ih ostvari i da u svakom trenutku u životu pokuša da prepozna lepe trenutke, momente,i da ostane dosledna sebi.
Izlagala si u galerijama po celoj Srbiji, ali i evropskim metropolama. Dosta se pisalo o tvojoj izložbi u Lisabonu u galeriji “Colorida”. Da li nam možeš nešto reći o tom izlaganju i uopšte uporedi odnos prema umetnosti ovde i u inostranstvu?
Svaka izložba je posebno iskustvo i poseban doživljaj svog rada. Izlaganje u inostranstvu je prvenstveno želja svakog mladog umetnika u Srbiji, meni se ta želja ispunila i bila sam jako ponosna na sebe. Shvatila sam da se svaki trud i rad kad tad isplate, shvatila sam da novi kontakti, nova poznanstva i prijateljstva, otvaraju mnoga vrata za dalje, ali pružaju i mnogo više od toga, pružaju bogatstvo doživljaja, unutrašnjeg zadovoljstva, i inspiracije za nova dela.
Lisabon je poseban grad, kažu najudaljeniji grad u Evropi od Beograda, Lisabon je grad u kojem je u decembru proleće, gde galerije vrve od ljudi i van sezone , grad koji ne spava. Izložba je bila samostalna, izloženo je 13 slika, interesantno je da su se slike na putu do Lisabona izgubile, tema izložbe je bila Identitet i sada kada se osvrnem unazad u iskrenoj umetnosti ništa nije slučajno. Naziv izložbe je “Identitet”, koji govori o pronalaženju i očuvanju sopstvenog identiteta i možda je i pouka samog peha koji se desio da sopstveni identitet i ako izgubimo , uz veliku potragu, trud i volju možemo da vratimo i učvrstimo da zauvek bude naš. Slike su stigle na izložbu, ali im je trebalo tri godine da se vrate kući, za te tri godine , identitet mojih slika i mene same se mnogo učvrstio, sazreo i pozicionirao , ali one sada ponosno vise u mojoj galeriji kao podsećanje na to da vreme prolazi,da se boje menjaju , da potezi postaju sve jači a forme svedenije.
Evidentno je da si talentovana, ali koliko je potrebno svakodnevnog rada i nadgradnje da bi se jedno umetničko delo smataralo vrhunskim?
Talenat poseduje svako od nas samo je pitanje za šta. Prvo i najvažnije jeste da se talenat prepozna, a onda da se uporno, odlučno i iskreno radi na njemu u svakom trenutku i u svakom danu.
U slikarstvu je bitno naravno da se slika, ali slika je rezultat onoga što je u nama.
Prazan čovek, bez doživljaja, informacija, obrazovanja, i intereovanja ne može da stvori bogatu sliku. Za mene je vrhunsko umetničko delo, ono delo koje ima suštinu, pouku , emociju i jednostavnost.
U kom gradu bi volela da jednog dana imaš svoj slikarski atelje i koji grad je za tebe najinspirativniji?
Ja sam srećna što imam atelje u Novom Sadu, jer smatram da je atelje mesto u kojem slike nastaju, a iz kojeg pronalaze svoj put. Meni lično znači da moja porodica i prijatelji budu tu, njihova podrška i ljubav su mi važni. Italija je zemlja koja je sinonim za umetnost, kao studenti smo svako leto odlazili u Italiju, mnogo lepih uspomena me vezuje za Firencu , ali opet mislim da svako putovanje i svaki grad, nosi sa sobom novu inspiraciju.
Sa kojim poznatim umetnikom bi volela da popiješ jutarnju kafu?
Volim jutro i jutarnju kafu, to je najlepši deo dana i volela dih tu kafu da popijem sa nekim ko voli život, da se vratim u prošlost bila bi to Zora Petrović, žena koja je bila u to vreme oličenje snage i odlučnosti, a danas bih volela da popijem kafu sa Marinom Abramovič.
Držiš školu za decu u kojoj klince podučavaš ovom divnom zanatu. Koliko su deca zahvalna za saradnju i reci nam nešto o tome koliko je teško(lako) raditi sa njima?
Raditi sa decom je pored slikanja, najlepši posao. Toliko iskrenosti, sreće, pozitivne energije, spontanosti, kreativnosti i ideja u tako malim bićima ,da smatram da imam privilegiju što su svaki dan prisutni u mom životu. Pored njih čovek se seti i podseti koliko je osmeh lep i koliko je iskrenost lepa. Pored njih sam poželela da i ja postanem mama i postala sam.
Tako da je sada biti Iskrina mama, ipak najlepši “posao”, koji daje snagu, energiju i volju za sve ostalo u životu, neiscrpna inspiracija, nepotrošni izvor energije,sreće i radosti.
Sa decom je lako raditi, ako ih slušate, razumete i uvažavate, neverovatan broj talentovane dece postoji, svaki dan se iznenadim, i naučim nešto novo od njih.
Za koje svetski poznato delo bi volela da je tvoje?
Ne želim da budem neskromna, ali kada bih mogla da biram , mislim da bih se odlučila za Klimtov “Poljubac” , Klimt je umetnik kojeg ja jako volim, njegove slike za mene predstavljaju nešto čarobno, toliko emocija, boja, detalja, slika dok se posmatra u meni budi noga lepa osećanja.
Najvrednija kritika koju si dobila za svoju umetnost?
Volim kritike, i pozitivne i negativne, jedne prijaju a iz drugih se nešto nauči. Umetnik-delo-izložba-kritika-publika, je neraskidivi sklop, meni najvrednija kritika je kritka posmatrča , koji su doživeli moju sliku, stali ispred nje i doživeli neku emociju, probudili sećanja i podsetili se šta je mašta.
Da si Ministar kulture u Vladi Republike Srbije šta bi bio tvoj prvi potez?
Da sam ministar, što ne bih bila, dala bih stipendije studentima, omogućila bih im studentska putovanja, diplomiranim umetnicima bih dala šansu da svako u svom gradu ima priliku da pokaže šta radi, slikarima da oslikavaju grad, arhitektama da projektuju, glumcima da glume, muzičarima da sviraju, obezbedila bih im honorare od kojih mogu da žive, time bi svi dobili, stanovništvo bi bilo bogatije, kulturno bogatije, prave vrednosti bi bile cenjene, primećene i poštovane, omladina bi se usmerila na pravi put i sva pitanja i problemi koji nas prate poslednjih 20 godina bi verovatno promenili sadržaj.
Koliko ti je bitna moda i ko je za tebe modna ikona ?
Volim modu i volim da vidim šta se dešava na modnoj sceni, kako u svetu tako i kod nas, ali ne po svako cenu da budem u trendu što se oblačenja tiče, volim da se obučem lepo i da se u toj garderobi osećam prijatno i u skladu sa samom sobom. Modnu ikonu nemam, ali ima neko čiji rad u svetu mode veoma cenim, to je mladi novosadski dizajner Mihano Momosa, njegove haljine rado nosim i u njima se osećam božanstveno i ženstveno. U njegovoj haljini sam se venčala na Mauricijusu sa svojim suprugom Ivanom, i kada god imam priliku obučem neku od njegovih haljina.
