Ana Atanasković, autorka zbirke priča “Beogradske majske priče” i romana “Duet duša” i “Jelena Anžujska”, objavila je novi roman – “Moja ljubav Nikola Tesla”. Na svom trećem romanu je radila pet godina kako bi nas obasjala pričom “o inspiraciji, stvaranju, čarobnjaštvu i neprolaznoj ljubavi koja prevazilazi okvire svetlosnih ogledala u koja možemo da gledamo”. Nikolu Teslu je prikazala iz jedne nove vizure, a da pri tome ni jednog trena nije zalutala u sentimentalizam. Uživajte, uvereni smo da će vas inspirisati.
WANNABE MAGAZINE: Roman “Moja ljubav Nikola Tesla” ste osmislili kao beleške Katarine Džonson (Katarina Johnson). Koliki izazov je predstavljalo vođenje “Katarininog dnevnika”?
ANA ATANASKOVIĆ: Prvo se desio poziv. Misao dođe i ne napusti vas. Onda kada rešite da je morate razvijati shvatite da predstavlja veliki izazov, ali nemate kuda, poziv se mora slediti.
Katarina Džonson je bila žena koja je volela Nikolu Teslu, pratila je njegov rad i podržavala ga. Njen zamišljeni dnevnik je priča koju sam htela da podelim sa drugima. Kada imate volju da drugima prenesete ono što ste saznali, lakše je, mada je dočaravanje skoro celog života jedne žene i njene unutrašnje borbe koja je podstaknuta ljubavlju prema svevremenom Tesli bilo mač sa nekoliko oštrica.
Priču porodice Džonson ste koncipirali kao ustaljeni način života pre, i kao čudesan život posle upoznavanja “čarobnjaka iz Smiljana”. Da li je Katarina zaista “samo posmatrač jednog velikog bića”?
I jeste i nije. “Praktično”, ona je nailazila na emotivni zid jer je veliko biće, Nikola Tesla, bio tada već duboko posvećen samo nauci. Ali, duhom je ona bila mnogo više – njegov prijatelj, branilac, anđeo čuvar, ona koja je drhtala, smejala se, molila se, preduzimala, povezivala… Ona je i na samrti brinula šta će se sa njim desiti. Katarina Džonson je druga strana njegovog lica.
“Kako li je to kada moraš da trpiš breme koje je potrebno da prođe do tvog priznavanja? Mora da je strašno teško nositi istinu u sebi dok je drugi ne znaju ili iskrivljuju, dok se drugi hvale i prosperiraju. A ti čekaš strpljivo i voliš svoju ideju silno.”
Između realnosti i fikcije, dokumentarne i istorijske građe, intertekstualnosti i vašeg ličnog senzibiliteta, uspeli ste da razvijete duhovnu povezanost dva bića (Nikole i Katarine). Kako Vam je pošlo za rukom da nijednog trenutka ne pređete granicu ukusa?
Drago mi je da čujem da nisam prešla granicu, teško je pisati o ljubavi a ne otići u sentimentalnost, patetiku i konvencionalnost. Možda zvuči paradoksalno, ali najrealnije je osloniti se na unutrašnji doživljaj, na ono što nije opipljivo, i slediti ga. Naravno, mora se biti sopstveni najstroži sudija koji nastupa kada talas inspiracije prođe prvi put. Naglasila bih još i da je veoma važno biti načisto sam sa sobom da se želi opisivati istina (koja se, opet, mora osetiti). Kada se ispisuje istina, onda nema preterivanja, “penjanja na glavu” i buke. Buku nikako ne volim.
Tesla je razmenjivao pisma sa glumicom Sarom Bernar (Sarah Bernhardt), kao i sa književnicom Mej Klajn (May Cline). Ipak, Vi ste odlučili da glavna junakinja romana bude Katarina Džonson. Zašto?
Da, Tesla je imao divna prijateljstva sa nekim ženama (spomenimo još i En Morgan i Margaritu Merington, na primer), mnoge su želele da budu u njegovoj blizini, ali jedino je sa porodicom Katarine Džonson imao zaista prisan, prijateljski, skoro rodbinski odnos. On je bio i biće koje je čitalo priče Katarininoj deci i dragi gost na Božićnim večerama. Tesla je bio zaista posebna ličnost u životu Džonsonovih. Ponovo ću se vratiti na lični doživljaj – mislim da je Katarina Džonson žena koja ga je bezuslovno, najviše, najduže i najupornije volela.
“I da me nema, ovi ljudi bi nastavili da užurbano prolaze palubom, da obavljaju svoje svakodnevne poslove, da žive svoje živote. A meni je moj život tako važan! Ali je tako beznačajan usred bezglasnog okeana…”
Opisi Njujorka, Firence, Vašingtona, mostova, ulica, restorana Vašem delu su podarili posebnu realističnu notu, ali i život. Niste zaobišli ni modu toga doba. Na koji način ste dolazili do ovih podataka?
Na mnoga mesta sam lično otputovala prateći Katarinin život. Njujork je, recimo, bio neminovan kao “poprište” Katarininih borbi sa strastima (Džonsonovi su živeli u Leksington aveniji). Rado se sećam putovanja u SAD, bilo je dragoceno skupljati podatke o tom dobu u arhivama i bibliotekama, ali i osetiti razliku između svetova. Tesla je u Katarinin život došao sa starog kontinenta i doneo joj promene. Ona je putovala u Evropu (došla je čak i do Beograda). Ja sam sledila njihove korake i reči iz pisama.
Napisali ste: “Umetnici su tu da nam poklone beg. Kada stvarno živimo? Kada obitavamo u svakodnevici ili kada uživamo u umetnosti?”. Kada Vi “stvarno živite”?
Sada, baš sada, u ovom trenutku, u kome može da naiđe i umetničko i svakodnevno. Svaki dan je umetnost ako mu se posvetimo.
Kakvi su još Vaši planovi i da li već osmišljavate novi rukopis?
Da, struktura nove priče je odavno u mojim mislima. Ne mogu otkrivati mnogo, ali mogu da nagovestim da će Beograd ponovo biti jedan od glavnih likova.
Izvor fotografija: Vladimir Mladenović
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
