Predstavljamo vam mladu, harizmatičnu umetnicu Anu Pavlović, diplomiranog slikara, pomalo istoričara umetnosti, dizajnera tekstila i savremenog nakita. Pored brojnih kolonija i radionica u zemlji i inotranstvu, kao i grupnih izložbi na kojima je učestvovala – galerija Haos, Kuća Legata, Etnografski muzej, Muzej 25.maj, “Moda za poneti” u Kulturnom centru Grad itd, Ana trenutno ima i svoju samostalnu izložbu koja se može pogledati u prijatnom ambijentu Ateljea Alternativa u Siminoj ulici u Beogradu.
Čime se sve baviš u svom umetničkom radu?
Imam široko (ponekad i preširoko) polje interesovanja i nikad ne mogu da se zaustavim samo na jednoj oblasti, tako da realizacija mojih misli putuje kroz oblasti slikarstva, crteža, skulpture-minijature, nakita, odeće, i instalacija u prostoru. A to su sve mediji kroz koje težim da predstavim moju sliku sveta, komunikaciju čoveka sa prirodom, drugim ljudima i pre svega samim sobom.
Šta ti je bliskije, kreiranje odeće ili nakita? Da li veću prednost daješ nakitu?
Možda sam u poslednje vreme više posvećena oblasti nakita i nju posmatram na jedan poseban način, dok garderobu volim, jako mi je zanimljiva, ali te eksperimente uglavnom zadržim za sebe.
Koliko dugo se baviš dizajnom i izradom nakita i koliko se promenio od početka celokupan proces, od misaonog do same realizicije? Pretpostavljam da stalno nešto novo učiš, pa na osnovu toga se i razvijaš i stvaraš, al ipak tvoja srž ostaje nedodirljiva.
Ako ćemo od početka – od malena sam rasturala stare ogrlice i sastavljala ih kako se meni sviđa; bilo je tu i maminog srebra heheh. Zatim sam u srednjoj školi koristila svaki slobodan trenutak da napravim najluđe i najveće moguće minđuše, a zatim i ogrlice, prstenje – privlačilo me da posedujem nešto jedinstveno što se nigde više ne može videti. Kada sam primetila da se i ljudima oko mene to dopada, proširila sam pristup i počela da pravim male kolekcije. A onda sam poželela da naučim dosta o tome od profesionalaca pa sam učestvovala na koloniji Majdanart u Majdanpeku 2008.godine a potom 2009. sam pohađala letnju akademiju u Salzburgu – odsek koji se bavi savremenim nakitom. To iskustvo mi je donelo novu dimenziju gledanja na nakit, proširilo ga. Sva ta iskustva filtriram kroz moju vizuru života i trudim se da uvek napredujem.
Kako dolaziš do ideje ili ideja do tebe? U čemu se sve može naći inspiracija?
Hehehe, ideja i ja smo u neprekidnoj korespodenciji. Odnosno, po meni svaki trenutak, baš tu gde smo, može biti beskrajno inspirativan. Priroda i životni fenomeni koji nas okružuju, odnosi sa ljudima, ljubav, opservacija spoljašnjeg i unutrašnjeg života, energija… Sve to pokreće ideju i daje polet za preoblikovanje materije.
Da li ti konačno rešenje bude mnogo drugačijie od početne zamisli i kako to doživljavaš? Kako to zapravo kod tebe funkcioniše?
Upravo u tom procesu – od ideje do realizacije, jeste lepota rada i stvaranja. Početak je obeležen mislima, hm to bi bilo dobro…želim to jer.. itd, pa onda dolazi na red – aha, a kako sad to realizovati – materijali, veličine, oblik, obično tad nešto crtam i pišem dok se sve ne iskristališe, a onda…počinje rad! Tad je sve moguće, pustiš da te vodi, čak i ako se desi greška i odstupanje; upravo to je korisno. Provocira me da rešim situaciju – tako nastaju najbolje stvari. Pritom ja volim da eksperimentišem, pa ceo taj proces bude zaista magičan.
Uočljivo je da imaš i jednostavnije komade, ali i one ekstravagantnije, upadljivije, veće. Ali sve krasi jedna ista crta- imaju dušu i tvoj topao senzibilitet, vedrinu i šarm. Ponegde se oseti dodir melanholije. Sigurna sam, mada je i logično, da svaki kamen koji staviš na određeno mesto, (kao i sam odabir), govori o tebi i prati tvoj tok misli, duh, emociju. Možeš li nam reći koje sve materijale koristiš pri izradi?
Materijali su razni, to je još jedan od činilaca inspiracije i kreativnog procesa. Preoblikovanje nekog starog komada nakita ili odeće u nešto potpuno novo daje jako dobar osećaj, udahnem nečemu nov život. Time dobijam jednu vrstu reciklaže, oplemenjene elementima od srebra, bakra, pozlate, poludragog kamenja, bisera. Volim i prozirnost stakla, plastike, odraze ogledala, papir, tkanine – upravo sve može postati objekat koji nosi poruku, a koji čovek može da ponese.
Svi smo dobro upoznati sa činjenicom da našoj zemlji ne manjka kreativnosti, ali da je onaj finansijski aspekat često prepreka u adekvatnoj realizaciji. Koliko se taj ekonomski faktor odražava na tvoj rad i da li uslovljava tvoj izbor materijala i da li misliš da bi se u drugim okolnostima i većim mogućnostima tvoj stil vidno promenio?
Sve je baš tako. Ponekad si ograničen, ali upravo to zna da probudi crtu – e baš sad neću da odustanem i improvizacijom se dođe do fenomenalnog razultata. Ponekad je istina – manje je više! Drugačije okolnosti naravno donose promenu, ali stil je nešto što nosiš sa sobom, deo je tebe, i sa boljim materijalima i mogućnostima može samo da se oplemeni.
Kakav je koncept izložbe? Reklo bi se da si napravila malu podelu stilova. Da li je to jer si imala toliko toga da pokažeš pa si u postavci napravila raspored po osećaju? I zašto naziv KafAna?
Dva elementa su bila vodeća pri postavci. Prvi predstavlja moju potrebu da napravim presek svog rada u poslednje vreme, da to široko polje interesovanja sažmem u neki osnovni okvir. Drugi element jeste sam prostor koji predstavlja fizičko ograničenje i izazov. Kako to nije klasičan galerijski prostor, rezervisan samo za kontemplaciju već je i kafe gde ljudi cirkulišu, druže se, žive takoreći, razmišljala sam o ambijentu, njegovoj funkcionalnosti i kako da postane prijatan meni i drugima, da se tu osećam kao u svojoj sobi. Upravo zato izložba i nosi naziv KafAna – jer je to spoj mene i kafane kao mesta koje ujedini ljude u neformalnoj atmosferi, rasterećene i pozitivne. Kafana kao mesto susreta jeste povod za nastanak mnogih komada koji su tu prikazani. Razne situacije i inspiracije. Tako je kafana utkana u njihovu srž, a sada su i oni našli svoje mesto upravo tu. Ja sam bila samo posrednik, to jest Ana. 😉
Tvoja nežna i romantična crta, i u svemu tome izraženo luckasta je nešto što potpuno prožima izložbu, od stila koji prezentuješ do načina na koji to ispoljavaš kroz, makar tako deluje, spontan način. Između ostalog, smatram vrlo simpatičnim i tvoj izraz i dosetku da se predmet i slika predmeta zajedno izlože. Slika odeće pored dopunjava prisutni stil, a i ističe tvoj smisao za igru i način razmišljanja- kako da prezentuješ a da budes sebi svoja. Klimni glavom ako se slažeš i dodaj šta želiš. 🙂 I pitanje vezano za slikarstvo. Koliko je ono uticalo na tvoj celokupan rad?
(smeh) Slikarstvo je ustvari spona svega, ono drži na okupu moj mikrouniverzum, tu se stope sve ideje realizovane ili ne. A u biti svih mojih zamisli jeste crtež, tone i tone svezaka su iscrtane, ispisane, kriju mnoštvo i haos iz kog se kasnije iskristališe prava stvar. Slika i crtež mi daju mogućnost da opišem taj intimni trenutak, zašto baš ta haljina, boja, perla…čitav svet,vidljiv i nevidljiv, spaja se u toj dvodimenzionalnoj ravni. Na svakoj slici na izložbi, kroz naslikani komad odeće, predstavljena je zapravo neka osoba meni važna, odeća je tu da evocira energetski odnos, kao i svi detalji koji se pojavljuju. Jer mi odećom oblačimo svoj duh a ne svoje telo.
Koliko su stilski ujednačeni nakit i odeća koju praviš i koliko se vidi da je poteklo od iste osobe (ako uspeš nekako da se izmestiš, možda ipak ne možeš biti objektivna)? Evo ja kao posmatrač, neću reći objektivan jer to bi bilo subjektivno (osmeh), bih rekla da jesu. Sve ima sličan šarm. Ali, s druge strane, ni ne mora se nužno dovesti nakit u vezi sa odećom. Imam utisak, kako neke žene i devojke slabo nose nakit, možda bi ponele nešto od tvoje odeće, a nakit ne. Opet, neko bi pre nešto od nakita, a odeću ne. A možda i jedno i drugo. Isto tako, dosta zavisi i od ukusa, neko više voli diskretnije, a neko ono drugo. Zapravo svaka kombinacija dolazi u ozbir. Možda je to zato i što si ponudila prilično raznolik sadržaj, ali opet u vrlo sličnom maniru (što ni ne može drugačije jer je tvoje).
(Smeh) Pa ti si ovde sve rekla. To je to, ima dosta različitih komada, jer nastaju iz drugačijih potreba, želja, a oni i jesu prilika da ja sebi ispunim sve želje. Naravno, neka zajednička nit sve to povezuje u celinu.
I kako bi opisala tvoj stil u svemu tome? Kakav je profil ličnosti koji bi nosio tvoj nakit i odeću? I da li se tvoj lični stil ogleda kroz ono što si prezentovala na izložbi?
Da li je to stil ili nešto drugo, ne znam. Svakako to jeste moj svet, moja fantazija, mogućnost da trenutak pretvorim u nešto nesvakidašnje. A do sada sam videla da potpuno drugačiji tipovi ličnosti reaguju i vole da nose moje stvari, jer one se kreću u rasponu od nežnosti i romantike do pop arta.
Kako to funkcioniše, kako mladi, neafirmisani umetnik, u ovom slučaju da preciziramo, dizajner nakita može da se promoviše i da nađe mesto gde može da se izrazi? Gde ti vidiš sebe? Da li je to neka velika kuća koja se bavi dizajnom i izradom nakita ili ti zeliš da budeš samostalna?
Za početak mladi i neafirmisani umetnik mora da pokuca na sva vrata i istraži sve mogućnosti kroz koje može da napreduje, uči, stiče iskustvo. Posebno u oblasti nakita, jer tu postoji veoma bitan momenat izrade, tehničke preciznosti, ako želimo da to što nosimo bude funkcionalno – svaki detalj mora biti na svom mestu. Mada, ono što mene posebno interesuje je da afirmišem nakit kao umetnički objekat. Ja ga doživljavam kao sredstvo komunikacije, nešto blisko našem telu što može da nam podigne energiju, raspoloženje, stvori balans naših misli i emocija na jednom finom, nevidljivom nivou. Mi ta harmonična osećanja dalje prenosimo okruženju, time komad dalje nastavlja svoj život.
Da li postoji iz sveta mode kuća ili ime na čijoj reviji možeš da zamisliš svoj nakit i sa kim bi volela da ostvariš saradnju jednog dana?
Za sad ne mogu da izdvojim neko posebno ime, volim izražavanje modom i svaka vrsta saradnje bi predstavljala izazov.
Sada jedno nezahvalno pitanje, ali služi svrsi, veruj mi. Odaberi iz tri različite oblasti po jedno ostvarenje koje te nadahnjuje ili ti je značajno po nečemu ili na neki način reflektuje tvoju prirodu. I ako želiš opiši zašto.
Uh, stavila si me na muke…
Ali prva oblast bi svakako bila književnost. Izdvojiti jedno delo iz hiljada dela je težak i nezahvalan posao, ali ako su to “Priče iz 1001 noći”… Spoj bajkovitosti i mudrosti, egzotike, predanje naroda iz koga dopire zveket narukvica ali i teških sablji, miris začina i prirode, na kraju ljubavi same po sebi.
Zatim umetnost sama, iliti istorija umetnosti…opet kako izdvojiti jedno, samo jedno delo iz neprekidnog kruga ljudske kreativnosti. Pa ipak, kad razmislim, ono čime sam zauvek opijena su freske. Monumentalne figure nedokučivog, setnog pogleda, izmeštene van vremena i prostora. Izražavaju neko stanje duše i duha koje je neopisivo.
Finale je rezervisano za muziku, i tu neću reći jedno ostvarenje već pravac koji meni najviše godi i najčešće me prati tokom stvaranja, a to je dobri, stari jazz.
Because I’m in love with you and all that jazz…
Eto vidiš. Divno Ana.
Još samo da kažemo da, ukoliko niste pogledali izložbu, to možete učiniti do 8. juna. A ukoliko vam se dopao Anin rad, u komunikaciju sa njom možete stupiti putem maila anchipavlovic@yahoo.com.
Ana, za kraj?
Je m’appelle Anee Jolie and you’re reading Wannabe Mag. Otvorite svoja čula i prepustite se ritmu kosmosa, nadrealna inspiracija uz El Guincha!
Marija Mak je neurotična i analitična “belle de nuit”. Uzdahne uz dobar prêt-à-porter, mrak u klubu, film u kinoteci ili svojoj sobi.
