Naša poznata dizajnerka i profesor modnog dizajna na Univerzitetu Metropolitan, Ana Vasiljević i ovog puta je bila učesnik “Beogradske nedelje mode“. U okviru modnih vinjeta predstavila je svoju kolekciju “UNity“, a instalaciju za taj projekat uradio je Aleksandar Čelar. Oni su nam otkrili kako je došlo do saradnje i kako je sve izgledalo,a sa Anom Vasiljević smo razgovarali i o njenom radu.
WANNABE MAGAZINE: Redovni ste učesnik “Beogradske nedelje mode”. Kako biste sa ove vremenske distance opisali onu koja je za nama?
ANA VASILJEVIĆ: Iskreno poštujem Beogradsku nedelju mode, uostalom njen sam učesnik godinama, ali nedostaju mi neki dizajneri čije sam kolekcije uvek volela da pogledam poput Identity/Sestre Proković, Tamare Radivojević, Tijane Pavlov itd… Ima dosta novih dizajnera, dosta talentovanih, ali nažalost većina njih se pojavi samo jednom i nema kontinuitet. Nedostaje mi isčekivanje kolekcija i rada pojedinih dizajnera. Produkcijski svakako da je Beogradska nedelja mode otišla daleko i to je za svaku pohvalu. Posebno mi se dopada što postoje novi koncepti prezentacija poput “Modnih vinjeta“.
U okviru modnih vinjeta predstavili ste svoju kolekciju “UNity” inspirisanu delima Paula Klea? Šta vas je to u njegovom radu konkretno inspirisalo?
U maju sam bila u Londonu na izložbi u TATE-u i videla sam nekoliko njegovih slika. Dopalo mi se njegovo istraživanje kolorita kroz preklapanje površina i tu je sve krenulo, a istraživanje se nastavilo tokom leta. Inače, moja jesenja kolekcija je nazvana “Duality“, kao asocijacija na višeslojnost, a “Unity” je naziv prezentacije koja se desila u okviru “Modnih vinjeta” i koja na neki način prvobitnu ideju, jednostavno rečeno, još razgrađuje i opet spaja u jedno…
Na koje društvene teme ste hteli da ukažete svojom instalacijom?
Instalacija je nastala na ideju Aleksandra Čelara čiji je to bio master rad. Projekcijama i animacijama koje se trigeruju pomoću senzora, tačnije ljudskog pokreta, pričao je slojevitu priču ljudskih osećanja, otuđenosti, bliskosti, pa na kraju krajeva i ljubavi. Sve je jako svedeno, minimalistički i simbolički, a ja sam se modelima prilagodila formom i bojom.
Kako je izgledala saradnja sa prof. Aleksandrom Čelarom i Milanom Ličinom, koji su radili na instalaciji?
Moja praksa sa umetnicima i saradnicima kada radim ovakve izložbe jeste da se uglavnom sve dogovorimo na početku i onda svako radi svoj deo. Kada ste sa pravim ljudima sa kojima se poznajete ili bolje rečeno prepoznajete, jednostavno se lako dopunjujete. Tako je bilo i ovaj put, morate verovati u ideju i ljude sa kojima radite. To nije lako, ali kreativna sloboda uvek mora da bude prisutna. Na dan kada je bila prezentacija po prvi put smo sve probali komplet sa modelima i sve je bilo baš kako sam i zamišljala.
Od čega se kolekcija sastoji?
Silueta početno ide ka šezdesetim i minimalizmu forme, ali kombinacija sa taktilnim intervencijama kožnih traka, koje je radila dizajner tekstila Marina Kostić, učinila je mnogo kompleksnijom i sadržajnijom, kao i kontrasti žute i bordo sa crnom. Poznata sam po transformišućoj odeći koja sadrži nekoliko modela u jednom. Moju odeću uvek možete nositi na više načina u jednom modelu, a time mislim da je bez obzira na unikatnost komercijalnija i pristupačnija.
Šta vas više ispunjava, dizajnerski ili profesorski posao?
Sada mi je teško da to podelim tako lako. Oba su veoma zahtevna i kreativna posla, ali ja ću uvek biti pre svega modni dizajner, pa pedagog. Moja karijera dizajnera je i dalje tu i toga ne želim da se odreknem. Trudim se da prenesem sve ono što mogu na buduće mlade dizajnere i da ih možda poštedim poteškoća kroz koje prolazim.
Na koji način pomažete svojim studentima da se probiju u modnom svetu?
Oni znaju kroz koje poteškoće sam ja prolazila i podsećam ih realno na sve što ih čeka, ali ne želim da ih obeshrabrim. To što rade moraju mnogo da vole i sam njihov izbor da to studiraju govori mi da su spremni na izazove. Mislim da sam zahtevna ali takva sam i prema sebi. Mislim da su na kraju ipak zadovoljni rezultatima kojima se ni sami možda nisu nadali, a to je najvažnije.
Da li nosite ono što sami kreirate, ili imate i neke omiljene kreatore?
Što sam starija volim da nosim i svoje kreacije. Nekako se i smer mojih kolekcija usaglasio sa mojim senzibilitetom i sazrevanjem kao dizajnera, a i sama sam zadovoljnija svojim izgledom, pa onda nekako smelije i nosim svoje kreacije. Volim naše dizajnere jednako kao i strane. Mislim da dizajneri poput Tamare Radivojević, Danijele Biskup, Marte Miljanić, Lidije Jovanović, mogu da stanu rame uz rame sa dizajnerima van granica naše zemlje, a meni je čast da nosim dizajn svojih kolega.
WANNABE MAGAZINE: Odakle ste crpeli inspiraciju za instalaciju koju ste uradili sa Anom Vasiljević?
ALEKSANDAR ČELAR: Vizuelni deo instalacije usko je povezan sa mojim master radom iz oblasti interaktivnih medija. Rad je donekle prilagođen uslovima same postavke i prostora u galeriji “Štab“. U osnovnim crtama, master radom sam pokušao da učesnike instalacije pokrenem na razmišljanje o bliskosti i otuđenosti ljudi u savremenom društvu. Takođe, skreće pažnju na pojedinca i njegove emotivne odnose. U “Unity” instalaciji, zadržana je ta ideja, ali sa nešto promenjenim vizuelni izrazom.
Šta ste njome hteli da prikažete?
Svedenim oblicima i monokolornim prikazom pokušao sam da video projekciju dovedem do samog ruba jednostavnosti, ali njihovim interaktivnim, naizmeničnim puštanjem povežem u koherentnu celinu. Time sam pokušao da prikažem jednostavnost, ali u isto vreme i kompleksnost ljudskih odnosa.
Kako ste modu i Anine kreacije povezali sa suštinom vaše instalacije?
Anine kreacije vidim kao jednostavne forme sa finim detaljima koji oplemenjuju. Upravo tako vidim savremeni život. To se nadovezuje na ideju mog master rada i nadam se da sam uspeo kod posetioca izložbe da pokrenem neka pitanja, ili barem da ih navedem na razmišljanje.
