Ako niste imali prilike da ga gledate ove zime na drugom programu nacionalne televizije, onda sigurno jeste pre par godina u emisije, Mire Adanje Polak, u samim počecima njegove fotografske karijere. Dimitrije Stošić, fotograf, u svom kraju poznatiji kao poštar, što mu i jeste životni, ali ne i duševni poziv, danas sa nama šeta severnom ravnicom Srbije i priča svoju priču.
WANNABE MAGAZINE: Ko ste Vi, Dimitrije? Biću slobodna da sudim i kažem – Hrabrost i volja. Ispričajte mi kako ste došli do reportaže o sebi na masnim dvolisticama “Ilustrovane Politike”.
DIMITRIJE STOŠIĆ: Kada ste na samim počecima ne razmišljate mnogo, već jednostavno uživate u datom trenutku. Niste vezani rokovima, nagradama, visokim ciljevima. Sve što radite, radite isključivo iz zadovoljstva i za svoju dušu. Međutim, onog trenutka kada zadovoljite sebe, poželite nešto više. Poželite da to prezentujete i drugima. Tu nastupa hrabrost.
Beograd!? Zašto da ne!? Spakuješ radove u koje si uneo celog sebe, sedneš na voz, pa pravac prestonica. Galerije, kritičari, ljudi iz branše, novinske kuće, sve na jednom mestu. Kada iskreno veruješ da si dobar u tome što radiš prepreke ne postoje.
Dimitrije Stošić,Vukov otac i Renatin suprug iz Odžaka
Neko je jednom rekao, fotografija se ne voli, fotografija se oseća. Kako ste prepoznali taj talenat u sebi, to umetničko oko za trenutak koji slikate i pustite da zaživi?
Živim u dubokom uverenju da svaki čovek u sebi nosi talenat. Pitanje je samo da li će taj talenat vremenom isplivati na površinu i postati vidljiv. Oduvek sam voleo dobar film, muziku, strip, dobru knjigu, a to su odlični preduslovi da isprovocirate, zakopate po nekom skrivenom talentu u sebi. Imao sam i tu sreću da, u malom mestu u kome živim, budem okružen prijateljima koji su se bavili i koji se i dalje bave raznim vrstama umetnosti, a umetnost je neka vrsta bolesti, kad se jednom zarazite tu leka nema. To je proces koga prvo niste svesni. Period kada u vama umetnost “kuva”, kasnije dolazi do “otvaranja”, a to je ona tačka kada nema povratka, nema nazad. Ne postoji umetnik koji je prestao da bude umetnik. On može zauvek da prestane da stvara, ali nikako ne može da prestane da razmišlja kao umetnik.
Igra senke
Vaše fotografije su podeljene po serijama, ako mogu tako da se izrazim, i svaka ima svoj naziv. Koliko takvih serija imate i koju simboliku nose njihovi nazivi?
Vremenom su se iz velikog broja radova fotografije same grupisale u tematske celine, serijale. Folderi sa klasičnim nazivima tipa: suncokreti, senke, metal, teksture itd.
Nazivi ne govore ništa posebno o radovima. Svaki rad govori sam o sebi kao i o specifičnom umetničkom pristupu i izrazu. Na početku karijere prihvatio sam jedan dobar savet starijeg kolege koji glasi: “Nikada ne komentariši svoje radove. Pusti neka oni sami govore o sebi i neka drugi govore o njima”. Vremenom se to pokazalo kao tačno. Ponekad se recimo dešava da neko drugi bolje, dublje vidi od vas šta ste hteli da kažete, jer ste recimo rad uradili sasvim podsvesno, bez namere da se o nečemu konkretno izrazite…
Bavite se umetničkom fotografijom, ili bolje rečimo instalacijama, objasnite mi, šta su to instalacije?
Instalacija je sredstvo siromašnog umetnika da se na najjeftiniji način dokopa umetničkog dela, da budemo iskreni. Najbrži način da se manipulišući predmetima iz svoje neposredne okoline kreativno izrazite u umetničkom smislu. Odlična stvar!!! Toplo je preporučujem svakom početniku. Sve ulazi u igru. Od pikavca do igle preko štapa i kanapa, pa sve do lokomotive. Znači sve sa jednim jedinim preduslovom, a to je da krajnji produkt mora biti umetnički obojen jer svako “budženje” nije instalacija…
Nikada ne komentariši svoje radove. Pusti neka oni sami govore o sebi…
Meni su interesantne Vaše postavke, Dimitrije, nose prizvuk spojiti nespojivo. Kako do njih dolazite, koliko Vam je vremena potrebno da ih sprovedete?
Upravo tako. Spojiti nespojivo i to po mogućnosti na više nivoa. Kada kažem na više nivoa konkretno mislim na estetiku i poetiku koja je po mom mišljenju najvažnija. Možda bi taj pristup mogli nazvati nekom vrstom fotokarikature recimo. Obično krećem sa više, ali se kao po difoltu na kraju sve svede na dva elementa, dve suprotnosti. Jednostavno je uvek najefektnije, a do te jednostavnosti se najteže dolazi. Vreme realizacije je rastegljiv pojam, kao i svako drugo vreme. Nekada se sve odradi na prvi klik sa pet minuta pripreme, nekada to traje danima, mesecima čak!
Ovo pitanje jeste kliše, ali je trenutno prosto neizbežno, šta se dešava kada inspiracija nestane? I da li zapravo nestaje?
Mislim da je najveći strah jednog umetnika upravo taj da mu jednog dana ponestane inspiracije. Kod mene, verujem da i kod većine drugih ta ista inspiracija čvrsto je vezana za volju. One deluju isključivo zajedno i nema dobrog stvaralačkog rada ako jedna od te dve komponente izostane. Vremenom prolazite kroz razne faze gde obe vrednosti rastu i opadaju smenjujući se u svim varijantama, ali vremenom se i naviknete na to. Stvarate onog trenutka kada se lepo osećate i kada vam to čini zadovoljstvo. Nisam od onih kojima je potrebno da se debelo izbedače te tako stvore “dobre” uslove za neku buduću kreaciju.
Putovanje
Kako izgleda jedan proces nastajanja onog što vidimo na vašim fotografijama?
Proces nastajanja uvek započinje idejom. Da bi do neke ideje uopšte došlo o njoj morate konstantno da razmišljate, da se igrate, istražujete sebe. Naravno, pri tome se trudite da se usput i zabavite, nasmejete, iznenadite, oduševite samog sebe. Ako se neka ideja nametne u celini sledi priprema zatim fotkanje i na kraju obrada. Naravno, ovakav redosled se dešava vrlo retko, jer u samom procesu stvaranja vrlo, vrlo često nailazite na raznorazne tehničke problem koji vas odvedu u nekom drugom pravcu. Zapravo u tome i jeste draž neobaveznog stvaranja i eksperimentisanja. Nikad ne znate gde ćete tačno stići.
Osim toga, trudim se da izbegavam pravila. Dosadna su, ubijaju kreativnost….
Da li i koliko urbanizacija, kompjuteri, razni programi za obradu slika i filteri utiču na fotografiju kao prosti prikaz života?
Urban način života sa sobom donosi nove tehnologije, brze računare, nove programe za obradu. To je jedna predivna stvar, jer danas svako može da se za male pare ozbiljno bavi fotografijom. Vredećeš onoliko koliko se budeš trudio i koliko budeš bio kreativan. Tehnika danas više ne dominira. Konkretno meni foto-aparat prvenstveno predstavlja sredstvo, alatku da bih ostvario svoje ideje. Davno je prošlo vreme kada su fotografi mazili i pazili svoje “ljubimce” znajući čemu služi svako dugme, svaki šrafčić u njemu. Da ne bi došlo do zabune, svaka čast starim majstorima, ali ja jedva čekam onaj dan kada ću svoje ideje obrađivati mašući rukama u nekom 3D holografskom prostoru.
U umetnosti je 80% rad, rad i samo rad. Gde vidite sebe za pet godina?
Umetnost je 80% igra, igra i samo igra. Trudim se da sebe ne postavljam ni na kakvo mesto pogotovu ne na mesto koje se zove budućnost. To sa sobom nosi obaveze koje opet za sobom vuku nadanja, a ova ista idu ruku pod ruku sa razočaranjem. Možda ću zvučiti bahato, ali ja zaista radim ono što mi se radi. Danas su to foto-instalacije, portreti i oblaci, sutra će to možda biti neki video rad, muzika, prekosutra ko zna, možda se probudim kao operski pevač.
Vreme je relativna stvar
Kako se izdvojiti od većine i boriti sa neuspesima, na ovom tržištu preplavljenom konkurencijom?
Kada ništa ne očekuješ ništa ne možeš ni da izgubiš, to je najbolja i možda jedina borba protiv neuspeha. Ne postoji recept za originalnu umetnost, za umetnost koja se, kako ste Vi rekli, izdvaja. Postoji samo pogled iz vašeg ugla, vaša nijansa. Danas je zaista vrlo teško uraditi nešto novo. Teško, ali ne i neostvarljivo. Tu dolazi onaj rad. Raditi na svojim igrarijama i ne gajiti velike snove. Umetnici su skloni da prave kule od karata, ali vrlo retki su oni koji uspeju srećno da žive u njima do kraja života, jer umetnost je na jednoj, a realnost na drugoj strani iste klackalice zvane život!
